|
Dokumentarne kadrove Ničega snimali su brojni direktori fotografija u 70 zemalja, a glas Ničega, koje nam se sve vreme obraća u stihu, dao je Igi Pop. Film je nakon premijere u Lokarnu prošle godine postao pravi festivalski hit, a ovo će biti njegova srpska premijera.
U svetu koji non-stop traži smisao, zašto ste se vi odlučili da istražite Ništa?
– Upravo unutar neke svoje zaigrane potrage za smislom. Volim iznenadne ideje, improvizovane situacije, ad hoc planove. Tako je i ovo Ništa iskočilo od nekuda, samo ne pamtim odakle – verovatno iz neke retoričke provokacije ili sarkastičnog komentara na račun industrije dokumentarnog filma ili stanja sveta uopšte. Svi rade filmove o nečemu, a ja ću vala baš o Ništa, i to od pozitivnoj strani Ničega. No, vrlo brzo se ispostavilo da je Ništa zapravo jedna potpuno legitimna, važna, ja kažem „poslednja i prva“, a možda i najsuštinskija tema svetske dokumentaristike.
Kako je to Ništa dobilo svoj glas?
– Od početka sam hteo da to Ništa ima svoj glas i da želi nešto da nam kaže, da verbalizuje svoju ideju i muku, kao neki neshvaćeni antiheroj. Moglo je Ništa i da ćuti, ali bi onda ljudi razmišljali o svemu i svačemu, a ne baš o Ništa. Mislim da su filmovi bez teksta danas prevaziđeni, da su odradili svoju sjajnu ulogu u istoriji kinematografije, ali da je sad vreme za unapređivanje opšteg diskursa, a tu tekst nudi neuporedivo više kontrole od sad već istrošenih slika.
Jeste li istraživali pojam Ničega u istoriji, religiji, filozofiji…?
– Ovaj film ima verovatno najeklektičniju bibliografiju ikada korišćenu u nekom dokumentarnom filmu, koja se sve vreme eksponencijalno širila i kojoj ću svakako uživati i nakon završetka filma. Svaka knjiga, razgovor ili komentar su otvarali nova vrata, nove podtematike i nove piste. Bukvalno sve se može ponovo iščitati i razmatrati, ako reevaluiramo ulogu Ničega. Film je tako prepun naučnih, filozofskih, umetničkih i pop-kulturoloških referenci, koje publika može ali i ne mora da prepozna.
Kako je tehnički izgledala saradnja sa kolegama, razmena materijala…? Film su snimali direktori fotografija u 70 zemalja…
– Dve stvari su bile važne za film: šta bi nam Ništa reklo kada bi nam se prvi put obratilo, a to sam crpio iz pomenute bibliografije; i kako dočarati Ništa filmskim jezikom. Svakako nisam hteo da snimam sam, već da to Ništa bude univerzalno, kao rezultat kombinacije sugestija snimatelja iz raznih kultura, geografija i estetika. Prozvao sam ih i dao im odrešene ruke od početka, a kasnije razne sugestije i dodatne instrukcije.
Svi su pristali?
– U početku sam bacio merak na sedmoricu jako poznatih direktora fotografije sa sedam krajeva sveta, golemim nagradama ovenčanim. Nisam ih poznavao, ali sam svima istovremeno pokazao spisak učesnika, i svi su pristali. Međutim, oni su stalno smišljali razna opravdanja ili tražili neku vrstu uputstava na koja su navikli. Neku vrstu komfora, izbegavanja odgovornosti, a ja sam baš hteo da im dam odgovornost, da budu ambasadori svojih kultura, ali očigledno je taj pritisak bio prevelik. U međuvremenu su razni moji studenti i kolege širom sveta počeli da mi nude svoje snimke, mnogo zanimljivije od ovih superstarova. Ispostavilo se da je u svemu najvažnija lična motivacija, egzistencijalna ili profesionalna, u tome da li neko hoće da se igra ove igre snimanja i promišljanja Ničega.
Otkuda naracija u stihu?
– Tekst se krčkao nekih sedam godina, a onda je pod pritiskom rokova izleteo iz glave za jednu noć, i to u neverovatnoj formi naracije u stihu, a la Onjegin ili Sirano de Beržerak. Što je za mene potpuno fascinantno, jer nikada ranije nisam bacio dve rime u životu, niti sam planirao da će nam se Ništa tako obraćati. Znao sam da će mu glas biti jedinstven na ovaj ili onaj način, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da će išta da se rimuje, a kamoli sve.
Vezano za tekst, koliko je Erazmova „Pohvala ludosti“ uticala na film, koji na engleskom nosi naziv „In Praise of Nothing“?
– Apsolutno, to je po meni jedan od najboljih satiričnih tekstova svih vremena, zato se film u originalu i zove „Pohvala Ničega“. Kod Erazma, Ludost luta svetom ubeđujući ljude da je bolje biti lud nego pametan, što je vrlo pametna indirektna kritika svoga doba. Ulogu Ludosti 500 godina kasnije kod mene preuzima Ništa.
Zašto je onda kod nas naslov „Slatko do Ništa“?
– „Pohvala Ničega“ zvuči malo nezgrapno, a „Slatko od Ništa“ ističe tu osnovnu provokaciju već samo po sebi: prvom tom namernom gramatičkom greškom u padežu, koje naglašava to „Ništa“, a onda i tim semantičkim oksimoronom: kako to da Ništa može da bude nešto, pa još i slatko?
A kako je to vaše Ništa dobilo glas Igija Popa?
– On i Tom Vejts su moja poslednja dva muzička idola iz mladosti. Obojica su apostrofirana u filmu. Slučajno sam na Jutjubu čuo Igija kako peva francuske šansone na francuskom, fasciniralo me je koliko je iskusno ostario, a ipak sačuvao svoj karakter, zaigranost i harizmu. Ispostavilo se da se savršeno poklapa sa zamišljenim karakterom mog glavnog junaka, pa sam počeo da fantaziram kako bi on mogao da bude narator, čak i javno…. Divnim čudom jedna prijateljica me je ozbiljno shvatila, i pomenula svoju prijateljicu koja je radila na organizaciji njegovog koncerta u Francuskoj. Preko nje sam, sistemom spojenih sudova, došao do njegovog francuskog menadžera, kojeg sam vremenom predriblao sa nekoliko taktičkih imejlova i mangupskih pregovaračkih trikova.
Igi je pristao…
– Tek sam kasnije shvatio koliko je moj tekst kompatabilan sa njegovom lirikom i biografijom… Dok sam se pripremao, ja sam sve njegove tekstove analizirao, sve intervjue iščitao, pogledao sve dokumentarce… Kad god bi se on negde zapitao šta znači neki stih, ja bih izvukao neku paralelu sa nekim njegovim tekstom ili biografskim detaljem. Čak se i prepao na par trenutaka, ali je sve odradio vrlo profesionalno, što se posebno primećuje pri ponovljenom slušanju. On je i inače vrlo elokventan i načitan tip, te posebno imponuje njegov komentar na kraju snimanja: „This was like something from the Renaissance or something“… „Ovo je bre ko nešto iz renesanse, il’ tako nešto…“
Film je prikazan na brojnim festivalima – Lokarno, IDFA Masters, Sarajevo, sada ga očekuje domaća premijera na Beldocsu.
– Film ide svojim tokom, i raste s vremenom, i trajaće. Festivali ga vole, osam velikih televizija ga je kupilo unapred, prikazuje se i po art muzejima, stvara pasioniranu publiku. Sada glavnu bitku vodim na polju prevoda, jer treba prepevati engleski original u stihu na preko 20 jezika, uključujući arapski i kineski koji već imamo, ali i latinski, esperanto, pa i srpski. Oko ovog poslednjeg se konsultujem sa dvojicom vrhunskih domaćih lingvista – Rambom Amadeusom i Škabom iz Beogradskog sindikata.
Gde će publika moći da vidi film kasnije?
– Na jesen planiram globalno VOD izdanje sa tim raznim prevodima. Videćemo šta će biti posle domaće premijera na otvaranju Beldocsa. Ili projekcije u bioskopu, ili, što bih ja više voleo, vanredna prikazivanja na nekim atipičnim lokacijama, napuštenim prostorima, zatvorenim bioskopima, plažama, krovovima…c Puna je Srbija takvih lokacija. Voleo bih da film vremenom izbori status repertoarskog džokera u bioskopima širom sveta, da se prikazuje baš na neke značajne lokalne datume, tipa praznici, slave, dani ovoga ili onoga, veliki sportski događaji, izbori i slično. Kao neka vrsta alternative, da oni koji se ne identifikuju sa ambijentalnom ideologijom mogu da izbegnu u bioskop i da baš tada (ponovo) pogledaju jedan feelgood film o Ništa.
danas.rs
Milan Mile Kekin: Pravimo pjesme za običnog čovjeka
Seka Sablić: Gledala sam jednu scenu sa Glogovcem, to je bilo svetski
Marković: Postoji oružje, a ljudi se plaše crteža
Dušan Kovačević : Novi rat bi nas dokrajčio, mir je potreban kao lek
Gradi se rokenrol muzej, Bili Ajdol dolazi na Gitarijadu
Srbija na persijskom
U vodiču za filmove koje morate videti pre smrti i 15 jugoslovenskih ostvarenja
Beogradski „Bir fest“ od 15. do 19. avgusta
Jubilarna "Noć muzeja"
Preminuo Boki Milošević
Srpski dokumentarci u fokusu festivala u Nionu
|
