Nagradu "Kristalna prizma" za sveukupni doprinos filmskoj umetnosti, Akademija za filmsku umetnost i nauku dodelila je ove godine Gordanu Mihiću, scenaristi kultnih filmova, serijala, radio i TV drama koji su obeležili našu kinematografiju.
- Svakako da svako priznanje koje dodeljuju kolege ima posebnu vrednost - kaže Mihić u razgovoru za "Novosti".
- Sa nekima od njih, davnih šezdesetih, počinjao sam i nastavio karijeru, prošli smo zajedno mnoge uspone i padove - od "crnog talasa" do danas. Neki iz srednje generacije bili su moji studenti devedesetih, a tu su i oni najmlađi, skorašnji članovi Akademije. Hvala svima, a posebno onima bez kojih ne bih mogao da stvorim pedeset filmova i osamnaest televizijskih serija.
* Da li je demagogija da nagrade nisu bitne?
- Svi mi radimo da bi ono što stvaramo došlo do publike i do suda javnosti. Stvar je svakog umetnika kako će se odnositi prema nagradama; ma koliko to paradoksalno zvučalo, ima onih kojima nagrade više štete nego koriste, jer ne umeju da se kontrolišu, ponesu se za uspehom, dopuste sujeti i taštini da pređu dozvoljene granice, postanu bolesno narcisoidni, gramzivi, surovi, nadmeni... i, zatim, vrlo brzo, počinje da opada kvalitet njihovih filmova. Što se mene lično tiče, trudim se da budem isti onakav kao prvih dvadeset godina rada, kada nisam dobio ni jednu jedinu nagradu. To me ni trenutka nije omelo da nesmetano pišem. A kad smo već kod pisanja - ma kakav uspeh postigli, uvek vas, iz početka, kao i prvog dana, čeka onaj isti beli prazni list, koji vam ne daje nikakav popust, ne trpi rutinu, brzinu, otaljavanje posla, već uvek traži maksimum i samo maksimum.
* Koliko je vama lično uzbudljivo da više od četiri decenije ispisujete ovu našu, nimalo laku društvenu i psihološku "istoriju"?
- Kamo sreće da su sva ona burna razdoblja, svi tragični prelomi epoha bili manje bolni i potresni. Ali to je usud pisca: on stvara na zgarištima istorije, slomljenih ideala, ponižene čovečnosti, nepovratnih gubitaka i neprekidnih bitaka ljudi i žena da očuvaju porodicu, dom i ognjište.
* Šta vas fascinira da pišete o "malim ljudima" i gubitnicima?
- Jedan od praotaca evropskih pisaca, Herodot, na početku svoje "Istorije" jednom rečenicom objašnjava o čemu će pisati: o nestalnosti ljudske sreće. Mislim da svi pisci rade upravo to.
* Deo ste grupe filmskih autora koji su stvorili "crni talas". Koliku je snagu i značaj u svetskim razmerama zaista imao taj talas?
- Nekoliko autora, nezavisno jedan od drugog, došli su do iste filmske poetike nazvane crni film. Koliki je bio značaj filmova te grupe, svedoče knjige evropskih i svetskih kritičara i istoričara filma. Pažnja i zainteresovanost za tu temu još traju - nedavno je u Beogradu boravio mladi Amerikanac, postdiplomac sa Kolumbije, koji želi da napiše doktorsku tezu i knjigu o našem crnom filmu. Inače, Žika Pavlović mi je pričao da mu je u Kanu reditelj "Ponoćnog kauboja" rekao da mu je kao inspiracija za taj film poslužio naš film "Kad budem mrtav i beo".
* Šta je danas naš "filmski slučaj" - u odnosu na vreme od šezdesetih do osamdesetih, kada smo imali tako plodno tlo za film i sve vrste umetnosti?
- Sve se promenilo - od tehnologije filma do načina finansiranja. Nekada, u vremenu o kojem govorite, filmove je u našoj zemlji u celosti finansirala država, kao i kulturu uopšte. Čak je i "crni talas", koji je ocenjen kao antidržavni, finansirala država. Ne žalim za ideologijom onih vremena, ali činjenice su činjenice. Šta se zbivalo posle? Pa, dugo već domaći film zavisi bukvalno od milostinje sponzora, sve je ordinarna prosjačka opera. Je li se išta promenilo? Pa, u svakoj nesreći ima i trun sreće. Digitalna tehnologija omogućava da se ponešto može snimiti sa bagatelnim budžetom. Ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo! Prava produkcija pravi se jedino i isključivo na pravi način sa odgovarajućim budžetom, koji omogućava ozbiljne pripreme, ozbiljan broj snimajućih dana i ozbiljan tok postprodukcije.
* Socijalna drama "Vrane", koju ste potpisali sa Ljubišom Kozomarom, pre tri godine je na "Subverziv festivalu" u Zagrebu izabrana među tri najbolja dela sa ovih prostora. Da li doba vrana i ptica grabljivica kod nas stalno traje?
- Traje, i traje, i ponavlja se bez prekida. Inače, kad je reč o "Vranama", podsećam da su snimljene pre četrdeset tri godine. Bilo je onemogućeno da se prikažu u Beogradu, ali zato su bile na 11 svetskih festivala, čak i na "Nedelji kritike" u Kanu; dobile su laskave kritike i nekoliko nagrada. Zašto ovo pominjem? Zato što smo Ljubiša i ja dobili režiju iako pre toga nismo snimili, kao reditelji, ni sekund filma. Ali smo pre toga imali scenarije za filmove "Buđenje pacova", "Kad budem mrtav i beo", "Vreme ljubavi", "Tople godine", "Doći i ostati"... Produkcija je imala poverenja u nas kao scenariste, ali je to, što se tiče režije, ipak bio veliki rizik. Danas - ko je spreman za bilo koga da rizikuje? Koliko dugo većina mladih ljudi čeka na prvi film? Koliko filmova snimi do svoje četrdesete? Dva-tri. A ja sam u tridesetoj godini iza sebe već imao devet realizovanih koscenarističkih tekstova, jednu režiju, tri televizijske serije...
* Kolika je snaga opomene koju sada može doneti neki film današnjim gospodarima, koji stvaraju neizdrživu atmosferu surove moći novca i kapitala?
- Postoji, odvajkada, uverenje da moć umetnosti, u slučajevima o kojima govorite, nije velika. Ali ja mislim da jeste. Jer iz tmine vekova, mraka, bede i beznađa, krvavih stradanja i besmislenih ratova još prosijavaju čudesnom snagom velika umetnička dela - koja su krepila i snažila duše onih koji se bore za pravdu, slobodu i život dostojan čoveka. Isto dejstvo imaju velika savremena dela - iz književnosti, muzike, slikarstva i filma.
* Šta je, zapravo, suština priče o slobodnom svetu i ljudskim pravima?
- Nekada, davno, bile su to spasonosne ideje za čovečanstvo. One bi i dalje to bile da ih moćnici ovog sveta nisu sramno zloupotrebili.
* Među tekstovima koje ste u proteklih godina napisali za Kusturicu nalazi se i scenario za film o Panču Vilji. Šta nam sada nudi ovaj mit o meksičkom revolucionaru?
- Sve je isto - ni Meksiko ni svet nisu ništa bolji nego što su bili dvadesetih godina prošlog veka. Jedna veličanstvena revolucija buknula je fantastičnim plamenom, obasjala svet i ugasila se. Kao i druge revolucije pre i posle nje. Zašto? Da li samo zato što ih vode i izvode ljudi od krvi i mesa, podložni slabostima, krizama, zamoru, nesnalaženju u konglomeratu svetskih interesa, spremnosti da jednu tiraniju zamene drugom - u ime slobode? Sam Vilja doživeo je i proživeo kratak, buran život, uz sve sjajne pobede i pogubne poraze, uz lični život ispunjen neverovatnim preokretima, uz besprekornu odanost koju su prema njemu gajile mase potlačenih i njegovi sledbenici, ali i strašne izdaje nekih od onih koje je najviše voleo. Ludo je voleo žene i život. Surov do krajnosti prema latifundistima i kapitalistima, pokazivao je čudesnu nežnost i samilost prema očajnicima bez igde ičega.
* Ko bi mogao da bude Pančo Vilja naših dana, ima li naše vreme takvog junaka?
- Elektronika gospodari današnjim svetom, svi mogući digitalni sistemi vladavine, kontrole, zastrašivanja, pretnji, gospodarenja svim i svačim. Paradoksalno, jedina opasnost za taj svet je - on sam po sebi: ugrožava ga samo njegovo odbeglo čedo, poput Snoudena ili Asanža.
ČUDESNI ANDRIĆEV SVET
* Trenutno radite na projektu ekranizacije romana "Na Drini ćuprija". Gde tu pronalazite najveće strasti - u bolu junaka i žudnji za nečim nepovratno izgubljenim, njihovim snovima, zanosima, padovima, kobi?
- Andrić je već sve to napisao na najbolji mogući način. Ja sam samo pisac koji Andrićev čudesni svet Radisava, Ćorkana, Fate, Lotike, Milana, Alihodže... usmerava ka filmskom izrazu. Roman dozvoljava da njegovo vreme obuhvati period od četiri stotine godina istorije mosta na Drini, ali film mora - ne izneverivši ni na tren Andrića - da pronađe način na koji će priča biti zgusnuta u dva sata. Na tome sam veoma dugo radio.
PROTIV NEPRAVDE
- Pančo Vilja je sa Zapatom oslobodio Meksiko, postao predsednik i ubrzo se povukao, verujući da je pobeda dovršena. Bio je u zabludi: ubili su ga atentatori desnice i ubrzo se sve vratilo u isti eksploatatorski režim. Da li je sve bilo uzalud? Nije jer će se uvek - dok je nepravde - rađati oni koji se bore protiv nje. Ko zna kako bi izgledao svet da se jednom, davno, jedan rob, Spartak, nije usudio da ustane protiv ropstva?
