Nova drama Dragoslava Mihailovića "Skupljač" prvi put je izvedena na sceni zaječarskog teatra "Zoran Radmilović", a u četvrtak uveče će je premijerno videti beogradska publika u Ateljeu 212 - u adaptaciji, režiji i izvođenju Irfana Mensura. Komad je napisan po motivima Mihailovićeve priče "Mrzim Golootočane" (objavljene u knjizi "Lov na stenice"), a pre dve godine sam pisac ju je pretočio u dramsku formu. Ko je skupljač u ovoj priči?
- Ako se vežemo samo za reč, to je idejna kapisla celog komada u čijem središtu je čovek koji želi da ostavi faktografiju jednog užasa kome je podredio sve - godine, život, porodicu. A sve u nameri da bi današnje neobaveštene generacije, kao i one posle nje, mogle doći do prave istine o zloupotrebi snage ideologije - objašnjava Mensur. - Ipak, Goli otok je samo politički okvir. U borbi za vlast sva sredstva su dozvoljena, ali postoji moralna granica koja se ne sme preći. "Skupljač" se obračunava sa idejom Golog otoka kao pojma i represijom komunističkog sistema, kampanje lova na veštice umesto "lova" na činjenice... Zato je mučnina dominantno osećanje s kojim publika napušta pozorišnu salu.
U središtu priče su trojica ljudi koji se sastaju i evociraju gorke uspomene:
- Sva trojica su izgubili svoje živote na Golom otoku, s koga se nisu vratili niti od njega povratili. Ostao je strah i poniženje, ono što je i sam pisac preživeo. Na početku predstave u mraku teče trominutni Titov govor, u kojem priča o "gnjilim tikvama" i o onom ko ih je napisao. Dakle, počinjemo s faktima, jer je ovo igra faktografije a ne razigravanje mašte. Ta trojica ljudi su različiti. Igram preplašenog čoveka, prepunog saznanja i užasa o kojima ne može da govori nikom drugom osim svom prijatelju sapatniku. Ono što moj lik zna, ne zna niko. I zato je njegov strah sasvim objektivan. Posredstvom prijatelja, u njihovo društvo dolazi "skupljač" koji putuje bivšom Jugoslavijom, pokušavajući od čoveka do čoveka da prikupi podatke kojim će doći do istine. Dok sam radio predstavu, mislio sam kako je taj skupljač sam pisac.
A pisac nije imao nikakvih uslova i zahteva kada je trebalo dramu postaviti na scenu. Osim jednog, koji je saopštio reditelju: "Možete da kratite tekst, ali ne smete da dopišete ni jedno slovo". Tako je i bilo:
- Divno je kad dobijete u ruke dramu značajnog autora, pogotovo kao praizvedbu. U početku rada nastojao sam da o Golom otoku saznam što više iz literature, preslušao sam i odgledao mnoge intervjue, a onda počeo da stvaram sliku kataklizme. Naravno da svaka ideologija može biti pogrešna ako pogrešno upotrebi svoju silu: Izolacija nedužnih ljudi u nedostojnim uslovima, stvorila je od Golog otoka kaznenu ekspediciju a ne sistem prevaspitavanja.
Kako reditelj Mensur ocenjuje sopstveni glumački zadatak?
- Pokušao sam da potpuno poništim Irfana Mensura i čini mi se da sam uspeo samim tim što me - nema. Na sceni je samo Egon Štajner i u glumačkim sredstvima išao sam do kraja.
U predstavi igraju i Milan Caci Mihailović, Milutin Vešković, Tatjana Beljakova i Ana Bretšnajder
DVE NAGRADE
Naš sagovornik je do sada režirao dvadesetak predstava. I dalje je član Jugoslovenskog dramskog, igrao je u svim beogradskim pozorištima osim u Ateljeu 212 - na čijoj će se sceni prvi put u četvrtak uveče pojaviti! I to s predstavom koja je do sada osvojila dva priznanja: proglašena je za najbolje ostvarenje 22. Dana "Zorana Radmilovića", a Mensur je dobio nagradu za najboljeg glumca.
RADMILOVIĆ
- Sa Zoranom sam radio seriju "Priče iz fabrike" u Bosanskom Šamcu. Inače, naš prvi susret je bio u akciji "Selu u pohode". Ja još klinac, student. "Ukadrirao" me je i jedno veče pozvao da priđem. Rekao mi je: "Slušaj ti mali, gledam te danima kako izgledaš i mislim kako ništa nećeš uraditi ako ne uspeš da poništiš to svoje lice!" Premro sam. Kasnije sam shvatio da sam ja kao Irfan Mensur na sceni beznačajan. Samo poništavanjem svoje ličnosti, malih i velikih kompleksa, glumac može potrajati. Moja uloga u "Skupljaču" upravo je takav rad...
