U Uličnoj galeriji u Beogradu u pripremi je neobična izložba fotografija koja prikazuje mesta ubistava javnih ličnosti s kraja 90-ih i početkom 2000-tih.
Autor izložbe student Bečke akademje lepih umetnosti Žarko Aleksić kaže da će posetioci moći da vide fotografije od mesta ubistva novinara Slavka Ćuruvije, četiri funkcionera SPO-a, bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, do mesta ubistva ubistva premijera Zorana Đinđića.
Aleksić kaže da on podseća na sva ta ubistva jer se o njima govori samo za godišnjicu ili ako su potrebna za politička potkusurivanja.
Nisu zaobiđena ni ubistva nekih političara iz krugova bliskih vlastima u '90-im, poput bivšeg ministra Pavla Bulatovića ili JUL-ovca Zorana Todorovića, poznatijeg pod nazivom Kundak. Autor izložbe dobio je inspiraciju za ovu izložbu posle prošlogodišnjeg uspešnog projekta u okviru Noći muzeja, pod nazivom, Muzej ubistava. On je, podsetimo, kao osnivač neformalne grupe Umetnik sa zvezdicom u maju 2012. godine organizovao javno vođenje kroz "Muzej ubistava" tj. mesta na kojima su se desila ubistva ličnosti iz javnog života.
Ovu izložbu je Aleksić nazvao "Portreti", ali njegov fotoaparat nije portretisao ljude, već Beograd viđen iz specifičnog ugla.
“Specifično je zato što to neće biti portreti, nego uglavnom urbani pejzaži mesta na kojima su ubijani ljudi iz javnog života Srbije. Dakle, ta mesta fotografišem i toj fotografiji pridružujem kratku biografiju ubijenog”, objašnjava Aleksić.
Na pitanje šta zapravo želi da pokaže, kakva osećanja da probudi kod posetilaca, Aleksić kratko odgovara: ”Neko osećanje nelagode.”
Atmosfera linča i jeftinih života
Na štektanje oružja po ulicama u po bela dana, ili usred noći, Beograđani su bili naviknuti. Često su saznavali ko je stradao u prvim minutima TV dnevnika, odnosno na naslovnim stranicama novina. Ako je vest bila niže rangirana, onda su čitulje jasno pokazivale hijerarhiju ubijenog u moćnim krimi klanovima.
Krv je u 90-im godinama i početkom 2000-tih tekla u Beogradu u potocima. Fotografija je moglo biti mnogo više, da su zabeležena sva ona mesta na kojima su ne samo ubijani nevini ljudi, jer nekome moćnom nisu bili po volji, već i gde su se odigravali međusobni obračuni kriminalaca, ratnih zločinaca, jednom rečju, ljudi prljavih ruku iz prljavih 90-ih godina. Direktor Ulične galerije Radomir Lazović kaže:
“To je bizarna mapa Beograda koja na neki način govori da zaboravljamo i ta mesta i te ljude. Žarko je imao još neke predloge, kao što je Taton i drugi koji su ostavili život na ulicama Beograda, odlučili smo se za ove za sada ali ono što je tužno je što ta izložba, ta mapa može da raste i može da uključi još razne nerazjašnjene stvari koje su se ovde dešavale.”
Lazović je svestan da izložba koincindira sa nekim aktuelnostima, poput molbe za pomilovanje Radomira Markovića, jednog od organizatora političkih ubistava. On se samo nada da će izložba ostati izvan tih dnevno političkih upotreba.
“Eto, vidite kako odjednom ta pitanja postaju aktuelna zato što u političkom diskursu je potrebno da se tako nešto objavljuje...”
Generacije, poput naših sagovornika, odrastale su u toj atmosferi linča, jeftinih života. Zato će vam, bez ironije, saopštiti, da je starijima bilo u 90-im teže, jer su znali za bolje, mladima je to bolje ovo danas, za drugo ne znaju. Radomir Lazović kaže:
”Verovatno je traumatično starijim generacijama koje su svoj život proveli u staroj Jugoslaviji, za koju se ispostavilo da je ipak neka vrsta blagostanja u odnosu na ovo kako sada živimo, ali ja pošto sam stasavao u devedestim, meni se čini da je sada bolje nego ranije. Moja generacija je sazrevala kada jeste život bio jeftin.”
Žarko Aleksić kaže da misli, pa se ispravlja, da se NADA da su takva otvorena politička ubistva prošlost.
