Radomir Damnjanović: Na sceni je sabotaža duhovnih vrednosti
Izvor: novosti online
Datum: 09.11..2013
Jedan od naših najznačajnijih umetnika međunarodnog renomea Radomir Damnjanović Damnjan, iako decenijama životom i radom vezan za Milano, kontinuirano je prisutan i na smotrama u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. O tome svedoči i petoknjižje Jerka Denegrija u izdanju „Orion-arta“ (izdavački poduhvat ovogodišnjeg Sajma knjiga) u kome teoretičar analizira zbivanja na umetničkoj sceni u drugoj polovini 20. veka. Tako se Damnjan "virtuelno" i ubedljivo "proširio" svojim delom kroz pet decenija kulturnog života otadžbine. U stvarnosti je istovremeno prisutan u Kragujevcu i to atraktivnom izložbom koja je na otvaranju, pre nekoliko dana, izazvala retko viđeno interesovanje publike.
* Uprkos dramatičnom raspadu Jugoslavije iza čega su usledili i raskidi mnogih (kulturnih) veza, ostali ste prisutni na likovnim scenama novonastalih država?
- To je tačno, danas živim u dva prostora, srpsko-jugoslovenskom i italijanskom i to mi godi. Jer horizonti su tako širi i provokativniji. Lako je postati veliki umetnik u hladovini jednog oraha u Srbiji, Hercegovini, na Triglavu...
* Kako objašnjavate da ste, kao i nekad, prihvaćeni u svim tim sredinama?
- Tako nešto, posle svega što se dogodilo, nisam očekivao. Sa velikom dozom pažnje i opreza da ne pogrešim, da ne oborim neku vazu od stakla uz veliki prasak, kročio sam na nekad zajedničke prostore i uverio se da je moj status umetnika sačuvan. Ljudi koji danas učestvuju u aktuelnom kreiranju kulturne scene nisu promenili odnos prema meni i mom delu. To pomalo i čudi jer se radi o novim generacijama.
Posle performansa koji sam izveo prošle godine u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu, iako sam bio umazan žutim i crnim pigmentom, prišla mi je direktorka Muzeja da me zagrli. Rekao sam da zagrljaj nije moguć jer sam umazan, ali ona je rekla: "Damnjane samo me zagrlite čvrsto". To je bio značajan iskaz i priznanje. To me je obradovalo. Umetnost i postoji da bi se prevazilazile ideološke traume.
* U tom kulturnom svetu je, ipak, bilo i podosta ostrašćenosti?
- Istina je, ali treba shvatiti sa koje strane to dolazi. Za takva reagovanja nije odgovorna jedna osoba. To je kompleksan problem socio-kulturoloških slojeva, religioznih sklopova. To precizno treba razdvojiti pincetama i videti sve delove te hirovitosti jednog teškog trenutka. Ali u tom prosuđivanju, zapravo, više se nije reč o umetniku i njegovom delu - već o čoveku i njegovoj svesti!
* I kao učenik i kao posetilac često ste prisutni na Venecijanskom bijenalu?
- To je značajna odrednica za razmenu informacija. Još imamo paviljon na kom visoko nad ulaznim svodom piše Jugoslavija, a uz ulazni portal Srbija. To je argument vremena. Elita onog vremena je odlučila da sagradi paviljon. Elita posle Drugog svetskog rata je tu priređivala vrsne prezentacije. I danas inspiriše svežina inspiracija elite iz tog vremena. Iako smo tada imali težak život, postojala je energija i snaga da se naša umetnost postavi ravnopravno sa evropskom.
* Tadašnji politički establišment je afirmišući vrsne umetnike i kulturu uopšte, zapravo afirmisao sebe na svetskoj sceni?
- Elita koja je te stvari vodila od 1945. nasledila je i naučila ono bitno od svojih prethodnika. Danas je tragičnija, mračna stvar. Od 2000. imamo, to moram da podvučem iz najboljih namera, elitu koja se odvojila od umetnika, a mi se zapravo bavimo istim stvarima. Ne bi smelo da bude sukoba na niskom nivou, prepucavanja... U ovoj poslednjoj dekadi ta je elita vrlo malo uradila u kulturi, na svesti u kreaciji koja se zove liberalna demokratija, ili ekonomija. Učinila je strašno malo i to je gore od sabotaže!
* Kako to tumačite?
- Čuo sam da je pre nekoliko godina doneta politička odluka da se kultura ostavi po strani i da se sredstva usmere na prioritete. To je demagoška formulacija. Ako se već govorilo o prioritetima onda je to morala da bude kultura, a ne da se ti novci koji nisu ni zarađeni - već dobijeni, usmeravaju zapravo ka samoj eliti koja je bogata i kojoj se sada sudi. I kada se sruši odžak neko je odgovoran - ne može se reći: "Dunuo je vetar". Nikad se u istoriji nije desilo u bližem okruženju i u Evropi da je politička elita digla ruke od kulture i koplje bacila u trnje!
* I šta bi bilo moralno?
- Bilo bi moralno da se politička elita izvini mislećoj, kreativnoj eliti, stvaraocima u kulturi. Da priznaju da su pogrešili. Narod bez kulture ne postoji. Na ovoj teritoriji je od 1900. i pre postojala svest, postojali su programi.
* Verujete li, posle izložbe u Kragujevcu, da pojedinac može da preuzme deo državne uloge kad je reč o kulturi?
- Jedinka može da preuzme i kulturu i državu. Te pojave imamo ne samo među galeristima, već i u izdavaštvu, gde pojedinci objavljuju knjige od važnosti za kulturno biće Srbije. Privatni kapital, privatna volja, svest - brinu o vrednostima, ali među njima nema tih velikih novopečenih bogataša. Većina današnje elite bi volela da se oproba u politici, ali je smatraju diletantskom sportskom organizacijom s Dorćola. Poput fudbalskog kluba koji nema loptu nego valja krpenjaču. Posledica su dramatični rezultati.
ŠTA JE SLIKA?
Aktuelna događanja na savremenoj umetničkoj, likovnoj sceni u Evropi i svetu danas pokazuju da je konceptualna umetnost na neki način u defanzivi. Slika ponovo akciono deluje i galerije su počele mnogo ozbiljnije da funkcionišu. U Italiji danas imamo pravo bogatstvo slike u najklasičnijem smislu: platno, uljana boja... Dela se otkupljuju, pune se kolekcije, kritičari se bave slikom, a galeristi su presrećni jer imaju konkretnu korist. Međutim, moje slikarstvo nije rezultat ove promene koja je dogovorena za stolom u Rimu, pod predsedavanjem Bonita Olive. Te promene nazvane su transavangardom. Tokom celog radnog veka uvek sam sebi postavljao pitanje šta je slika i kakva treba da bude. Šta je moguće: šta je boja, a šta rukopis umetnika.
INTUICIJA I MIŠLjENjE
Moj opus je vrlo heterogen jer su me kroz ceo životni i radni put zanimali problemi. Hteo sam da zaokružim određeno pitanje. Pa onda rešavanje jednog problema stvara drugu pamet, druga pamet nalazi nov problem, a rešavanje dovodi do nove svesti. To je značajna ljudska dimenzija. Svi mi imamo određenu dozu slobode, pameti, osećanja, ali imamo i svoje limite. Ipak, verujem da čovek misli svojom dubokom intuicijom i da je to najviši oblik mišljenja, pokretačka energija u svim sklopovima čovekove delatnosti.
