|
Aleksandra Kuzmić: Teatar kao istorijski barometar
izvor: evn 29.09.2014
U izdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije pojavila se knjiga "Slika sveta u dramama Dušana Kovačevića" (u podnaslovu "Gola istina i čas istorije") Aleksandre Kuzmić. Autorka je s Kovačevićevim delom i doktorirala na FDU, a predmet njenog interesovanja bile su četiri drame u prvih četvrt veka piščevog stvaralaštva: tri crnohumorne komedije ("Maratonci trče počasni krug", "Balkanski špijun", "Lari Tompson, tragedija jedne mladosti") i istorijska melodrama "Sveti Georgije ubiva aždahu".
- Prošle godine navršilo se četrdeset godina od kako se Dušan Kovačević pojavio na našoj sceni, a još nema monografije ili obuhvatnijeg rada koji bi se celovitije bavio njegovim opusom, osobenostima dramaturgije niti mestom u evropskoj dramskoj literaturi - kaže Aleksandra Kuzmić. - Puno je novinskih napisa posle premijera, poneka manja studija i to je, uglavnom, sve. Verujem da je Kovačević veliki majstor u razobličavanju ružnih stvari (ne samo specifičnih za našu sredinu), koje se uz njegov humor i ironiju ne čine tako strašne i smejemo im se, sa knedlom u grlu.
Autorka ističe da je Kovačevićeva slika sveta zastrašujuća po nasilju, nevaljalstvu, uskogrudosti i neosvešćenosti likova, ali i izvitoperenosti njihovih ideologija. Pisac vladajući sistem i obrazac vrednosti vidi kao glavnog krivca za društvene deformacije, mada ne zanemaruje ni udeo tradicionalnog patrijarhalnog modela u formiranju iskrivljene ideologije - posebno one koja ruši čovekovo dostojanstvo i pravo na slobodno odlučivanje.
- Kroz ove Kovačevićeve dramske komade pokazuje se da živimo u zemlji krize a ne u kriznom vremenu, kako se to uvek misli. Tako se u "Maratoncima" (nastalim 1972. godine) pominju male plate i veliki dugovi federacije, u "Balkanskom špijunu" nestašice sijalica i toalet papira (vreme stabilizacije Milke Planinc), da bi u "Lariju Tompsonu" bilo još teže: doba je završenih ratova, devastirane privrede, izbeglica. Kovačevićeve drame predstavljaju svojevrsni istorijski barometar, u kome je kriza konstanta.
Na pitanje kako objašnjava da se piščevim delom niko do sada nije opsežnije bavio, pa i zašto ga smatra najvećim dramskim piscem druge polovine 20. veka, Kuzmić odgovara:
- Verovatno zato što je živ pisac, jer kod nas je uobičajena "tradicija" da se živima ne treba baviti. Zašto najveći? Jer sam najviše uživala gledajući predstave rađene prema njegovim delima i što su me one najviše terale da se zamislim. Dramski tekstovi Dušana Kovačevića imaju sve ređi kvalitet u savremenom teatru sa, uglavnom, fragmentarnom dramaturgijom. A to je čvrsta priča. S druge strane, on uvek ispituje granice dramskog žanra. Njegovi likovi su kompaktni, nikad ne izneveravaju svoju suštinu, majstorski napisani u zanatskom smislu: ne ponašaju se onako kako piscu "treba" već dosledno, u skladu sa svojim karakterom. Kovačević je uspeo da neke veoma važne životne fenomene ne veže za određeni trenutak, naše društvo ili prostor Balkana.
NOVO ČITANjE
Iz celokupnog piščevog opusa, Aleksandra Kuzmić izdvaja dramu "Balkanski špijun":
- Pisac je dao ozbiljnu studiju mentaliteta i posledica određenih oblika vladavine totalitarnog sistema. Opet, Kovačević je ovde progovorio i o onom univerzalnom: šta je sve prokaženi pojedinac spreman da uradi da bi se sa društvene margine vratio na društveno prihvatljivo mesto. U toj priči jedino profitira sam sistem: podstanar strada zato što je oponent, a Ilija Čvorović zato što je instrument... "Balkanski špijun" je uvek čitan kao nešto karakteristično za ovo podneblje ili komunistički sistem. Ali, tu su stvari samo ogoljenije - i te kako postoji i u takozvanim demokratskim društvima u kojima se pokazuje da fobija Ilije Čvorovića nije bez osnova. Kamere su svuda prisutne i uvek vas neko posmatra. Zato bih volela da Kovačević ponovo bude "pročitan" na nov način na pozorišnim scenama.
RADOVAN I DžORDž
Pisac je, primećuje autorka, pokazao izuzetnu dalekovidost u svojim delima. Jedan od aspekata Radovana Trećeg je opčinjenost ovog lika serijom o Džordžu:
- To je 1973. godina. Mlađe generacije ne znaju da je samo godinu dana ranije tek uveden drugi program državne televizije. Ne postoji kablovska TV, privatne stanice, niti neprekidno emitovanje televizijskih sadržaja. Kovačević locira nešto što će tek postati globalni problem. O tome piše i u "Lariji Tompsonu". U međuvremenu, stvarnost je postala apsurdnija od Kovačevićevih dela, pa je nije lako ni opisati. Uz kritiku ovdašnje sredine, on detektuje i neke civilizacijske probleme. Uočio je da u današnjem, globalnom selu, posredstvom "zbližavanja" publike i medija (često s licencnim sadržajem) - formira se otuđen, mediokritetski pogled na svet.
|
