 |
Trka za 29. evropsku zvezdicu
|
Izvor: rts
|
Datum: 10. 05. 2014
|
|
U narednih pet godina, nema proširenja EU, odlučno tvrdi konzervativac Žan Klod Junker, pred izbore za Evropski parlament. U narednih nekoliko godina nema proširenja Unije, popravlja ga socijademokrata Martin Šulc. Nekoliko manje od pet, ili pet najmanje - to ostaje nejasno.
Šta očekuje Srbiju posle izbora koji se u zemljama članicama održavaju između 22-25 maja? Ako je suditi po tome što su u zajedničkom ORF-ZDF nemačko-austrijskom televizijskom duelu u četvrtak izgovorila dva najizglednija kandidata za funkciju predsednika Evropske komisije, laka vremena sigurno ne.
Ali najpre, koliki uticaj uopšte imaju predsednici Komisije? Koliko se do sada pitalo Baroza? Ko još uopšte danas izlazi na izbore?
Nema izborne euforije, pišu mediji. To je, naravno, istina. Nakon toliko decenija parlamentarne demokratije od lokalnih nivoa do nadnacionalne legislative, Evropljani su umorni od glasanja - ali će svejedno, glasno ogovarajući kandidate, i na ove izbore izaći u dovoljnom broju da najizdržljivije nagrade dovoljnom količinom legitimiteta.
Kad se EU legislativa spusti na nivo rasprava o zakrivljenosti krastavca, lepoti paradajza i krompiru bez kvrga, izlazak na izbore automatski dolazi u pitanje. Usput rečeno, EU odredba koja se time bavila ukinuta je još pre pet godina - ali niti to smeta strankama da ovih dana mašu plakatima s krivim krastavcima, niti velikim prodajnim lancima da i dalje dnevno organizuju izbore za mis voća i povrća.
Teško je biti oduševljen demokratijom kad je imaš - ali probaj kako je bez nje.
Konzervativni i socijaldemokratski blok izjednačeni
Za dve nedelje bira se Evropski parlament, legislativno telo sa 751 parlamentarcem iz 28 zemalja. Sva ispitivanja javnog mnenja prognoziraju nerešenu trku između konzervativaca (49 partija) i socijaldemokrata (32 partije) za prvo mesto.
I jedan i drugi blok dobijaju po dvesta mesta, plus-minus. U nekim statistikama vodi narodnjački centar, u drugima socijaldemokratska levica, ali razlika nikada ne iznosi više od desetak poslanika.
Kako oba bloka polaze od toga da će kao labava zajednica deideologizovanih istomišljenika brojčano ostati u poziciji vladaoca Evropskim parlamentom, postigli su dogovor: Onaj ko u četvorodnevnom biračkom maratonu osvoji više glasova, ima pravo da postavlja Predsednika Komisije - ako su to konzervativci, onda Junker iz Luksemburga smenjuje Baroza; ako socijaldemokrate vode, nemački Šulc.
Stvar međutim nije tako jednostavna, i to iz dva razloga. Najpre, parlamentarci tehnički biraju, odnosno izglasavaju predsednika evropske vlade - ali na predlog Evropskog saveta, u kome sede šefovi država i vlada zemalja članica.
Teoretski, Evropski savet nije ni u kakvoj obavezi da se drži međupartijskog dogovora dva najbrojnija bloka u nadnacionalnom parlamentu, pogotovo kada jedan od njih u stvari gubi (konzervativci su do sada imali 275 mesta). Teoretski, to se telo može odlučiti i za nekog trećeg kandidata.
Praktično, teško da će se Evropski savet odlučiti na tako eklatantno kršenje demokratske prakse i zaobići volju partija ojačanima direktnom legitimacijom.
Druga komplikacija tiče se unutrašnjih odnosa između dva bloka - koliko veruju jedni drugima i koliko poštuju datu reč. Ako na primer konzervativci osvoje nekoliko glasova manje od socijaldemokrata, ništa ih - osim dobrog duha demokratske ideje - ne sprečava da kod drugih parlamentarnih grupacija krenu u lov po podršku i tako ipak proguraju svog kandidata Junkera.
Socijademokrate bi onda ostale najbrojnija grupacija, ali bez šefa Komisije. Obrnuti scenario takođe nije isključen.
Srbija u EU: Za pet ili za nekoliko godina?
Pod uslovom da se ovde dozove u pomoć logika Okamove britve, dolazi se do najjednostavnije i najverovatnije prognoze - ili Junker ili Šulc nadgledaće u narednom petogodišnjem mandatu proces pristupnih pregovora EU sa Srbijom. Ko joj je skloniji?
Dobra vest je da joj ni jedan ni drugi ne moraju biti posebno skloni - pregovori su već položeni na redovni kolosek koji vodi direktno u Brisel. Loša je da počinje igra s godinama, terminima, emotivnim stanjima evropskih biračkih tela i "novim uramljivanjem" (re-framing) koncepta zajedničke Evrope.
Prvo i drugo nije potrebno objašnjavati. Što se tiče zabrinutosti nad emotivnim statusom prosečnog EU glasača, ni Junkera ni Šulca ne treba u ovom momentu shvatati preozbiljno. I jedan i drugi agiraju pod snažnim uticajem izborne kampanje - dok s jedne strane ogovaraju "leve i desne populiste", s druge su i sami spremni da populistički ugode.
Za Beograd je najopasnija četvrta igra, takozvani re-framing politike proširenja u kontekstu evropske ideje. Konkretno, radi se o dilemi da li je proširenje pitanje ispunjavanja uslova zemlje kandidata, ili naprotiv politička odluka (šifra Rumunija i Bugarska)?
I Junker i Šulc su u televizijskom duelu i logičkoj magli neprestano mešali ta dva kriterijuma. "U narednih pet godina neće biti 29. članice EU - čak ni Ukrajina ne može unutra!", izjavio je Junker.
Ukrajina? Ko je ikada govorio o prijemu Ukrajine pre nego što je počelo događanje naroda na ulicama Kijeva? Barozo je samo insistirao na potpisivanju Ugovora o pridruživanju. Ukrajina je, zajedno sa Gruzijom i Moldavijom, trebala da bude njegov oproštajni poklon Uniji, njegovo političko nasleđe virtuoznog pridruživanja. Bio je nestrpljiv, bio je uporan i zasvirao prvi takt u ukrajinskoj političkoj kakofoniji.
Izjava "čak ni Ukrajina" znači da neko sada u EU odjednom realno razmišlja o prijemu Ukrajine. Kriterijumi za ulazak nisu ispunjeni, što znači radi se o političkim razlozima.
Primiti Ukrajinu, da bi je se izvuklo iz ruskog uticaja, iz siromaštva, iz bankrota, iz građanskog rata, iz šampionske korupcije?
Ukrajina je velika koliko i njene domaće nevolje, ona sama može potopiti evropski brod, da niko ne spomene ni Uniju ni proširenje barem narednih dvadeset godina.
Kad jugozapadni Balkan bude spreman...
U re-framing taktiku spada i izjava Šulca o zemljama "jugozapadnog Balkana" koje čekaju na ulazak u Uniju. Nijedna od tih zemalja, pa ni Srbija, nisu u TV-duelu spomenute imenom.
To je već opasna taktika. Koliko opasna, najbolje znaju Hrvati. Oni su se godinama borili da se njihov slučaj izvuče iz političke sintagme "jugozapadnog Balkana" i razmatra pojedinačno, po sistemu udovoljava/ne udovoljava kriterijumima. Kada im je to pošlo za rukom, ostalo je bilo pesma. Odnosno više balada o lošoj ekonomiji, ali, svejedno, 28. zvezdica je otišla u Zagreb.
Geografija tu nije kriva, već misleni postupak iza nje, odnosno predstava da se zemlje regiona moraju čekati i međusobno sačekivati dok sve ne budu na istom demokratskom i ekonomskom standardu, kao neki razred koji se bori za srednju ocenu.
Brzina srpskih pristupnih pregovora direktno zavisi od toga da li je Srbija za novi Brisel ime ili geografija, odnosno "član broj 29" ili "član 29- 31", potencijalno i više.
Tursku niko ne mora čekati, toliko je sigurno - prema Šulcu i Junkeru, ona se pod Erdoganom sama katapultirala iz trke za članstvo u Uniji.
|
