Tomislav Peternek: Kad sa slike progovori život

izvor: evn  foto: vn                                                                                 28.03.2016.

Uvek sam želeo da moje fotografije govore, da ne mora posle novinar mnogo tu da piše.

Ovako glasi kratka i jasna formula koju Tomislav Peternek (1933) otkriva za "Novosti", i koju primenjuje od početaka u Kragujevcu 1954. do danas, pune 62 godine, računajući od prvog izlaganja.

Taj period profesionalnog novinarskog i umetničkog rada, beogradska publika imaće priliku da vidi na retrospektivnoj izložbi njegovih fotografija, od 31. marta u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić".

- Postoji ono moje pravilo da ako nije na slici čovek, makar kao bubica, onda ta fotografija ne vredi. Svi moji opusi vezani su za život - dodaje veliki majstor srpske fotografije, svetskog ranga.

* Kako najbolje uhvatiti život?

- Nositi uvek aparat sa sobom, ne režirati fotografije, nego snimati scene koje namesti život. One nisu uvek lepe. Mi smo, uopšte, čudan soj ljudi, koji potiskuje sve što je ružno, a ističe i pamti što je lepo. Podsećam nas i na one ružnije stvari koje smo doživeli, kao što su ratovi, bombardovanje... Ali eto, desilo nam se to, i ne treba pred tim zatvarati oči.

Prethodnu retrospektivu imali ste na istom mestu, 1987...

- Tada sam verovao da je to bio vrh onoga što sam uradio. Onda su počele naše muke, nastavio sam da radim...

I gde su vas posao i život sve odveli?

- Evo gde: u grozan rat, naš građanski, koji sam pratio od početka do kraja, jer svaku stvar i snimam tako. Kod mene nema polovičnog rada. Nikad nisam bio vikend fotograf, nego odem, pa stanujem tamo, upoznajem ljude da bih lakše radio... Posle tog našeg raspada, snimao sam NATO bombardovanje, bio sam danima na krovovima Beograda.

Bio sam na krovu "Geneksa" kad je raketa udarila u palatu "Ušće". Nešto me je ozračilo i celo lice mi je bilo u crvenim tufnama, bio sam kao Pipi Duga Čarapa.

Kako nas je snašao taj haos na kraju milenijuma?

- Znaš, na mali narod može svako da se nadigne. E sada što su to Srbi, što imaju ćirilicu i svoj ponos veliki, s tim još gore. To je to. A ja sam rešio da živim s tim narodom, meni su mnogo pružili i nastojim da im vratim kako najbolje umem.

Možete li da izdvojite neke fotografije kao najbolje?

- Da, mislim da postoje dve kultne. Ona na kojoj gledaoci fudbalske utakmice Radničkog u Kragujevcu stoje na biciklima i vire preko tarabe da vide šta se dešava.

Sad su na zgradi Radničkog napravili ogroman mural po toj fotografiji koja se zove "Snalažljivost". Druga je "Kontrabas", koja je u špici emisije "Balkanskom ulicom", kao jedan od simbola Beograda. Nastala je kad me je, po dolasku u prestonicu, redakcija "Borbe" poslala da snimim fotografiju za Novu godinu. Na železničkoj stanici u magli, video sam ovog s kontrabasom, koji ima nalepljenu Merilin Monro pozadi.

Kolika je vrednost fotografije?

- Velika! Pogledaj sada fotografije Berlinskog zida. Tog zida više nema i fotografije sad dobijaju na važnosti i na značaju. Ili ova fotografija "Tri nebeska jahača" koji postavljaju prvi krov na peronima na Beogradskoj železničkoj stanici.

Šta je publika najviše tražila?

- Iznenadilo me je da sam u Parizu najbolje prodavao ove slike Tita i Bartona u njegovoj ulozi!

Čega ste se držali u poslu?

- Da je fotografija svedočanstvo epohe. To je moj životni cilj.

Kada ste se "zarazili" fotografijom?

- Tu je odigrala veliku ulogu i moja majka, Čehinja, koja je ostala bez muža, sa dva velika mangupa. Kupila mi je jednu malu ploču, ramicu, koju i dan-danas čuvam kao relikviju. U nju se stave negativ i papir, pa se to izloži suncu. Pojavila bi se slika, ali bi brzo nestajala. Nisam znao da je potrebno koristiti fiksir i razvijač, da bi fotografija bila postojana. Sakrivao sam je pod krevet da bi duže trajala...

Da li se, osim tehnologije, nešto bitno promenilo u fotografiji?

- Kakva god da je tehnika, bitno je oko. Inače se grozim kako se danas oslovljava fotografisanje: škljocanje i čukanje. A čovek, ipak, mora da razmišlja dok fotografiše.

Bili ste, ipak, veliki protivnik digitalne fotografije...

- Bio sam najveći protivnik digitalne fotografije! Na ovoj izložbi predstavljam 101 fotografiju, od kojih je 74 rađeno analogno, na baritnom papiru, što znači da će trajati više od sto godina, kad ih jednom poklonim muzeju. A ovo što se sada radi, sve je na brzinu i izbledeće pod uticajem svetlosti...

Zašto ste je onda prihvatili?

- To je progres. Ne mogu ja biti neki tip na vetrometini, koji ne radi dalje zato što je protiv digitalne fotografije. S njom je lakše, ali nam je donela i velika zla. Pogledaj šta sve ide na "Fejsbuk", kradu se fotografije, ne poštuje se autorstvo... Ali šta možemo, progres ne nosi sve lepo, uvek imamo i nešto prateće, što nije dobro.

Ostali ste zato verni "tridesetpetici" i na digitalnom aparatu...

- Sve analogne fotografije sam radio u "lajka" formatu i sa objektivom 35 milimetara. Zašto? Ako slikate portret, ta širina kadra vam omogućava da pokažete i ambijent, a ambijentom možete donekle reći šta je i ko je taj čovek. Fotografiju treba praviti tako da joj se možete uvek vratiti: "Jao, vidi ovaj detalj, vidi koje su mu knjige u polici...", i slično. Kada sam prešao na digitalnu, vratio sam se tom objektivu, pa, ako treba da se priđe onome što slikam - prići ću.

Šta je progres uneo u novinarstvo?

- Kad kao novinar idete da izveštavate sa filmskog festivala u Kanu, redakcija neće poslati foto-reportera, jer joj se ne isplati da šalje. Daće vam aparat i karticu sa ne znam koliko gigabajta, da vi tamo slikate i slikate, pa će već odabrati nešto za objavljivanje. Foto-reporter sada ima manje značaja, ali dosta često i sopstvenom krivicom.

Da li je novinska fotografija umetnost?

- Bio sam mnogima smešan zato što sam izlagao fotografije koje snimam za novine. Uvek sam gledao da imaju kompoziciju, da su estetizovane fotografije. Većina se nije mnogo zalagala.

Da li vas još drži ta strast?

- Često idem u Pariz. Sedim tako u kafani sa dva čoveka, na Monparnasu, i odjednom kroz prozor vidim kostimiranog "Marsovca". Nerv mi radi, moram to da snimim. Istrčao bih, ali me sramota od ove dvojice, kazaće: "Vidi ludaka, ponaša se kao balavac". Čekam, i na kraju vidim policajca koji ga zove iz auta da proveri ko je.

Ostavljam ovu dvojicu i izletim napolje: snimam "Marsovca" koji pozira, a kraj njega sedi Ciganka Rumunka sa detetom koje prosi. Slika je super! To me vuče i dalje. Ako nemaš aparat uz sebe, gotovo je, otišlo! Svi mi kažu: "Što nosiš aparat?" Pa možda još nije napravljena najbolja fotografija.

Kako sada država brine o fotografskoj baštini?

- Video sam da se u Narodnoj biblioteci sve jako dobro čuva, ali još nisam odlučio kome ću da ostavim svoju arhivu. Imam i kolekciju od nekoliko stotina foto-aparata...

Dobro bi nam došao muzej fotografije?

- Naravno, ali kako da praviš muzej fotografije ako Narodni muzej toliko dugo popravljaš?

DOKUMENTARAC

U okviru retrospektivne izložbe Tomislava Peterneka, koju će 31. marta, u 19 sati u "Cvijeti Zuzorić", otvariti istoričar umetnosti Slavko Timotijević, biće prikazan i dokumentarna serija profesora Miladina Čolakovića "Peternek". Izložba se održava u okviru Prvog beogradskog meseca fotografije.
 

PAD SA KAMIONA

Prve demonstracije koje sam slikao bile su one posle ubistva Patrisa Lumumbe. Popeo sam se na kamion, na kome je već stajao milicioner. Stao sam na ivicu i počeo da slikam. Nije me pitao ko sam, dok nije primetio da slikam kako pale automobil pred belgijskom ambasadom. Tada me je upitao: "Za koga ti radiš?". Izgovorim samo za "B...", on me udari tako da padnem sa tog kamiona. Direktor me je posle zezao i govorio: "Što nisi brže rekao Borba.

novosti.rs