I naša elita je na tržištu

izvor: vecernje novosti  foto: vn                                                                  15.02.2016.

Komad italijanskog nobelovca Luiđija Pirandela, "Čovek, zver i vrlina", novi je pozorišni izbor reditelja Egona Savina. Krajem meseca premijerno će biti izveden u Beogradskom dramskom, a ova "komedija o grešnoj ljudskoj prirodi i posledicama njenog poricanja", u Savinovom čitanju biće - ironijska drama.

Pohlepa, laž i licemerje nisu samo slika Pirandelovog dela i vremena. Ironija je zapravo poslednja linija odbrane pred banalnošću i obmanama našeg doba. Mada je komedija uvek "zicer" za blagajnu, ovaj komad je mnogo više od omiljenog žanra pozorišne publike:

- Teatar ne sme da postane zabava. Naravno, ima velikih dramskih pisaca koji su i duhoviti i zabavni. Pirandelo je, između ostalog, i takav - objašnjava Egon Savin. - Na beogradskom repertoaru nije prisutan već dvadesetak godina, pa je to još jedan od razloga zašto ga treba postaviti na scenu. Svrha komedije i jeste da se podsmeva anomalijama društva i manama pojedinca. Ali bez satirične crte ona nema velikog smisla. Zato naša predstava i nije komedija već ironijska drama...

Šta je čini aktuelnom danas?

- Pirandelo je opsednut neodoljivom čovekovom potrebom da laže i manipuliše. To naročito važi za intelektualce i ljude na vlasti. Kod pisca svi nose nekakve nevidljive maske koje služe da čovek prikrije svoje poroke, pohlepu, strahove, žudnju za dominacijom i moći. S vremena na vreme, u kriznim situacijama, maske padaju i ukazuje se ljudsko lice. Ne bi se moglo reći da je reč o rugobi, pre je to potreba da se stalno skriva istina... A onda se maske brzo vraćaju i život se nastavlja. Dakle, to je slika jednog sveta laži, u kome manipulacije određuju ne samo društvene, već i porodične, prijateljske, ljubavne odnose.

Pisac se pita da li je istina izmišljena kategorija?

- Istina ne postoji u savremenom svetu, u našoj stvarnosti. Čovek se izgubio u opsesivnoj potrebi da obmanjuje, izmanipulisao je samoga sebe. Zaboravio je ko je, šta oseća, zašto živi. To je filozofsko obrazloženje, samo povod za stvaranje uzbudljivog i duhovitog pozorišta koje opominje, vrednuje i promišlja svojustvarnost.

Komad "Čovek, zver i vrlina" nastao je u vreme fašizma. Pronalazite li sličnosti s našim dobom?

- Samo u širem smislu. Moglo bi se reći da svi živimo pod ponižavajućom torturom banalnosti, koja je postala osnovni sadržaj svakodnevice. Ne mislim samo na ideologiju i politiku, već i na poplavu prostakluka i neukusa u širem društvenom kontekstu. To je plodno tlo za svako zlo i zloćudnost.

Da li je od svih kriza prvo počela kriza elite? Koliko je ona odgovorna za stanje u kome se nalazimo?

- Ona je uvek odgovorna baš zato što je elita i što mora kritički da gleda stvarnost. Ali to ne čini. Uglavnom ćuti ili se ponaša udvorički. Retki su pojedinci koji istupaju sa gotovo apsurdnim postupcima pobune, koja takođe biva banalizovana uz pomoć televizije, štampe i ostalih sredstava komunikacije. Ne bih rekao da je u pitanju kriza elite nego ideja, širokogrudosti, kosmopolitskih pogleda na svet, kriza solidarnosti i kriza poštovanja pravih vrednosti. Naša elita više nije prosvetiteljska. Jer, ona je na tržištu, a ono što može da proizvede - jeftina je roba...

Mnogi sebe u nju svrstavaju. Ipak, ko to istinski i jeste?

- Ne razmišljam o tome personalno. Moji uzori su zapravo knjige, ideje, umetnička dela. Manje je važno ko ih je stvorio, da li su ti ljudi živi, da li su među nama ili na drugom kontinentu. Sigurno je da u našoj sredini još ima značajnih ljudi. U protivnom, nebismo imali kulturnu tradiciju koju imamo, pa ni značajne domete u savremenom stvaralaštvu.

U jednom od naših ranijih razgovora pomenuli ste da među nama nema više nespornih autoriteta kao što su, na primer, bili Kiš ili Krleža?

- Kiš i Krleža su bili i polemičari, esejisti, teoretičari umetnosti. To ne znači da su značajniji za kulturu od nekih pesnika, slikara, glumaca. Naravno da nam je u ovom trenutku više nego ikad nužna kritička misao koja afirmiše vrednosti. Knjige poput Kišovog "Časa anatomije", Krležinog teksta "Moj obračun s njima" ili Konstantinovićeve "Filozofije palanke". Već dugo nemamo takvih dela, a potrebnija su nam nego u vreme kada su se pojavila. Danas se više nego ikada obrušavaju naše institucije kulture, umetnička udruženja... Donose se restriktivni i štetni zakoni za kulturu. Zakon o pozorištu ni nemamo, a imaju ga manje značajne teatarske tradicije i zemlje u okruženju. Nebriga nadležnih, s jedne, i poplava prostakluka promovisanih na našim televizijama, s druge strane, kao i sinhrono dejstvo nebrige i kiča - potpuno će uništiti našu kulturu.

Potpredsednik ste Nacionalnog saveta za kulturu, s malo mogućnosti da utičete na okolnosti u kojima se trenutno nalazi?

- Nažalost, ne postoji nikakav kontakt između nas i Ministarstva kulture. Njihovim odlukom smo dovedeni u situaciju da ne budemo sagovornici oko nekih važnih tema. Ipak, iz osećaja odgovornosti okupljamo se jednom mesečno da ukažemo i na pozitivne i na negitivne (kojih je, nažalost, mnogo više) primere u kulturi, bez ikakve nadoknade i što je mnogo važnije - bez ikakvog odjeka od Ministarstva za kulturu. Ne možemo ni da stupimo u dijalog, a kamoli da dođemo do nekakvih zajedničkih zaključaka. Lično, tri puta sam pokušao da pokrenem inicijativu za formiranje radne grupe oko izrade zakona o pozorištu. Ili nije bilo odgovora, ili je bio u stilu "nije trenutak dok ne donesemo Zakon o kulturi". Kao da nije mogao da se već napravi nacrt zakona o pozorištu! I tako već trideset godina. Koliko pamtim, toliko je prošlo otkako je Udruženje dramskih umetnika pokušalo da zaštiti struku, delatnost, zgrade, bogatu pozorišnu tradiciju.

Šta mislite o ukidanju statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja?

-Ne znam i ne razumem kako je to uopšte moguće. Svuda u svetu takve ustanove zaštićene su od strane države. To su neizmerna bogatstva, u nematerijalnom i materijalnom smislu - da se izrazim jezikom tržišta. Da i ne govorim o nacionalnom identitetu kojeg nema bez zaštite jezika i pisma. Pod izgovorom racionalizacije ukida se važna društvena uloga i značaj kulturne tradicije i savremene umetnosti. Kulturi se oduzima dimenzija ekskluziviteta i pozicija društvene elite koja joj s pravom pripada. To je minorizovanje njene uloge i pozicije u društvu. To je i nipodaštavanje kulture, umesto da joj se da bolja pozicija. A to je i osnovno oboležje zapadne civilizacije - odnosom društva prema kulturi meri se i njegova civilizovanost...

ACA POPOVIĆ

Ove godine navršavaju se dve decenije od smrti Ace Popovića, pisca kome ste posvetili dobar deo rediteljskog opusa?

-Ne bih toj godišnjici pridavao velikog značaja. Ne bi joj pridavao ni Aca, važnije bi mu bilo da su njegova dela na pozorišnom repertoaru. Vidim da u poslednje vreme, posle godina uspešnog igranja, na repertoaru Ateljea 212 nema njegove ni "Smrtonosne motoristike" ni "Pazarnog dana"... Naravno da u pozorištu treba dati prostora novim projektima, ali nikada ne treba zaboraviti da je Aca Popović jedan od naših najvećih dramskih pisaca. Pogotovo u Ateljeu 212, čiji je repertoarski identitet stvaran na delu ovog pisca kroz decenije.

novosti.rs