Preminuo književnik Danilo Nikolić

izvor: evn   foto:   vn                                                                  07.02.2016.

Doajen srpske književnosti Danilo Nikolić, čiji su pripovetke i romani snažno obeležili poslednjih pola veka naše proze preminuo je sinoć u Beogradu u 91. godini posle kratke i teške bolesti. Izuzetni dometi njegovih knjiga potvrđeni su mnogobrojnim prestižnim nagradama kao što su "Bora Stanković", Andrićeva nagrada, "Meša Selimović", NIN-ova nagrada, "Branko Ćopić", "Veljko Petrović".

Rođen u Splitu 1926. Nikolić je detinjstvo i mladost proveo u Metohiji, osnovnu i srednju školu završio u Peći, a Pravni fakultet u Beogradu. Radni vek proveo je u Radio Beogradu kao novinar i urednik - dramaturg. U ranim knjigama, kao i u nekim kasnijim, vraćao se svojoj Metohiji pripovedajući o ljudskim sudbinama i složenim (međunacionalnim) odnosima na vrlo suptilan način izvlačeći iz malih običnih života ono što je karakteristično ne samo za jednu osobenu sredinu već i što je univerzalno. U takvom tonu smirenosti i suptilnosti, uz uvek nešto blagog humora Danilo Nikolić je ispisao knjige pripovedaka "Male poruke", "Povratak u Metohiju", "Spisak grešaka", "Provetravanje vladara", "Ulazak u svet", romane "Vlasnici bivše sreće", "Kraljica zabave", "Fajront u Grgetegu", "Jesenja svila", "Melihat iz Glog", "Spisak budućih pokojnika". Zapažen je i kao pisac za decu, autor knjiga "Put za prijatelje", "Neko sat neko budilnik", "Oni su voleli srne", "Divljak u mračnoj šumi".

Rasterećen uobičajenih umetničkih sujeta, vazda spreman na razgovor svake vrste, Danilo Nikolić je bio omiljena figura među piscima, novinarima... Dugo godina živeći kao samac podstanar (stan je ostavio ćerki i unuci), neumorni kozer, rado je bio priman u svako društvo, a jedan od najintimnijih dugogodišnjih sabesednika bio mu je Stevan Raičković, sa kojim se svakodnevno viđao u "Slaviji". Često je govorio kako je živeo u devet država, šest gradova, četiri sela i u 13 beogradskih ulica. O tome je i pisao u poslednjem kratkom romanu "Spisak budućih pokojnika" u kojem radnja, u tipično Nikolićevom stilu, počinje tako što pisac dobija upitnik Instituta za očuvanje nacionalnih vrednosti i akt da je stavljen na spisak budućih pokojnika s pravom na spomen-ploču. Tada su za pisca-junaka nastale nevolje: koje mesto, kuću, grad, državu izdvojiti gde će stajati obeležje. U razgovoru za "Novosti" Nikolić je rekao:

- Što se mene tiče ja bih se lako odlučio, ali više ne postoji kuća u kojoj sam proveo najlepši deo života, detinjstvo i deo mladosti. Ta kuća je spaljena a ostaci porušeni, čim su nemački tenkovi ušli u Peć. Nešto veća i mnogo bolja od te kuće, srušene 1941. sagrađena je 1945. I trajala je sve do 1999. kada je spaljena i zatrta u vreme NATO bombardovanja. I nema je više u selu Vitomirica, šest kilometara od Peći.

Svoj odnos prema Metohiji pisac je izneo i u zbirci pripovedaka "Spisak grešaka" gde junak kaže svojima: "Ovo uzmite kao amanet: sahranite me u Belom polju kod Peći gde se sahranjuju pravoslavni, makar i za mene mrtvog morali vaditi pasoš". Tada su mu, pričao je za "Novosti", urednik i recenzent knjige rekli: "Da li si normalan!" Jer to je bilo napisano 1976.

- Rekao sam: videćete. I šta sad? Dogodilo se, govoreći figurativno, da je vlasnik kuće primio podstanare. Kada su se namnožili potisnuli su ga, pa uz pomoć drugih izbacili na ulicu. Čak proterali. Sve su moje knjige manje-više o Metohiji, o mom zavičaju, ali tamo nema ni prekora, kamoli mržnje prema narodu sa kojim smo u sporu.

Književni dar retke vrste Nikolić je preneo na ćerku Lidiju, koja je objavila nekoliko zapaženih knjiga za decu.

MARKO NEDIĆ: TRAJNA VREDNOST

Bio je od onih srpskih pisaca koji su verovali u zanimljive i neobične životne situacije i u slikovite književne likove kao uslov svake dobre prozne knjige. U njegovoj prozi, zasnovanoj na vidnom autobiografskom iskustvu i na novim mogućnostima proznog izraza, prevagu ima slika prošlosti, slika života u mladosti viđena iz perspektive sadašnjeg neizvesnog vremena. Njegov imaginarni "povratak u Metohiju", koju je voleo kao svoj stvaralački zavičaj, bio je mogućan samo u njegovim povremeno setnim, povremeno radosnim pričama o njoj. Duboko emotivan doživljaj Metohije u njegovim knjigama ostaje trajna vrednost srpske kulture našeg i budućeg vremena.
 

MIRO VUKSANOVIĆ: DOBROTA

Srpsku Metohiju čuvaju nemanjićke hrisovulje, stihovi i imenici, Pećka patrijaršija, Dečani i ostala sveta mesta po kojima je dobila ime. Metohiju je u srpsku književnost novog doba uveo Grigorije Božović, a niko na uzvišen način kao Danilo Nikolić. Njegove metohijske pripovesti ostaju kao sveta mesta u književnosti jednako kao njegova originalna dobrota u našoj uspomeni. Iza takvih ljudi smrt ne ostavlja prazninu.

novosti.rs