|
Slobodan Ćustić, glumac i upravnik Beogradskog dramskog, o sedam decenija teatra, zlatnom dobu ove kuće, bivšim upravnicima i planovima
Beogradsko dramsko pozorište uskoro će proslaviti veliki jubilej: na dan kada je izvedana prva predstava tadašnjeg Gradskog pozorišta (“Mladost otaca”), 20. februara - teatar na Crvenom krstu proslaviće sedam decenija postojanja.
Osnovano daleke 1947. godine, u današnju zgradu uselilo se dve sezone kasnije, a zavesu je podiglo Nušićevo “Sumnjivo lice” u režiji Salka Repka. Tokom petnaestak godina, sa Beogradskom komedijom (sadašnjim Pozorištem na Terazijama) činilo je Savremeno pozorište, da bi se pod imenom Beogradsko dramsko pojavilo 1975. godine. Mada je u svojoj istoriji imalo i uspona i padova, za zlatni period smatra se sredina prošlog veka. Stariji Beograđani još pamte kako je zbog Olivere Marković i predstave “Mačka na usijanom limenom krovu”, znao da stane i saobraćaj prema Crvenom krstu! Uz plejadu vrsnih glumaca, ovde su prvi put u ondašnjoj Jugoslaviji izvođena dela savremene američke i evropske dramaturgije. “Smrt trgovačkog putnika”, “Staklena menažerija”,” Majka Hrabrost”, “Pogled s mosta” i druge, ispunjavale su salu do poslednjeg mesta. Za proslavu na Krstu spremaju novu predstavu (“Pomorandže za zbogom”), ipak, razgovor o jubileju sa sadašnjim upravnikom Slobodanom Ćustićem počinje od premijernih dana kuće.
Na prvoj stranici vaše pozorišne istorije našlo se “Sumnjivo lice”?
- Uz naše klasike, poput Nušića i Sterije, na repertoru su bili i savremeni pisci koji su, u međuvremenu, i sami postali klasici. Nažalost, živimo u drugačijem vremenu, osiromašeni za takav ešelon savremenika. Ko njima danas može biti pandan? - ističe u razgovoru za “Novosti” Slobodan Ćustić, dugodišnji glumac i treću sezonu upravnik kuće. - Zato se u ovdašnjim pozorištima, u nedostatku novih tekstova, najčešće iščitava klasika na “savremen način”. Mi, kao najstarije gradsko pozorište, i dalje pokušavamo da prepoznamo interesovanje publike i način na koji ona želi da joj ispričamo priču. Posetioci su raznih generacija, trudimo se da stvaramo predstave koje svi mogu da razumeju. Mada u odnosu na druge teatre dajemo najmanje popuste, sale su pune. I još nešto: nemamo sponzore koje nam mogu praštati neuspeh i popunjavati praznine u kasi.
Pedesete godine obeležile su velike zvezde vaše kuće - Olivera i Rade Marković, Đuza Stojiljković, Ksenija Jovanović, Tanja Lukjanova. U čemu je tajna njihovog uspeha?
- U jednostavnosti, u veličini ljudskih i umetničkih kvaliteta. Nikada nisu mistifikovali svoj poziv za razliku od mnogih današnjih kolega, pa i nekih iz njihovog vremena. Bili su bardovi na sceni, a ne izvan nje niti u medijima. Deo uspeha ovog pozorišta pripada i njihovoj televizijskoj popularnosti, i to u vreme TV početaka. Pa i danas imamo takve zvezde, poput Miloša Bikovića koji već gradi međunarodnu karijeru, Petra Benčine ili Jelisavete Orašanin. Bard BDP postaje se odnosom prema umetnosti i pozorištu, poštovanjem pre svega.
Vreme o kojem govorimo pominje se kao doba “plemenite histerije” i velikog obožavanja publike. Da li zato što je publika bila čednija i naivnija, ili željnija drugačijeg teatra i dramaturgije?
- Ne zaboravimo da se u to doba naša vlast razlikovala od ostalog dela Istočne Evrope. Za Istok smo bili Zapad, a za Zapad - enigma. I to enigma koju su svi pokušavali da reše. Nusu nas anatemisali već svojatali. Uostalom, setimo se filma “Bitka na Neretvi”. Ne samo da su u njemu igrale zvezde poput Orsona Velsa, Jula Brinera, Sergeja Bondarčuka i Franka Nera, nego je plakat za film radio Pikaso! To govori kakav je sjajan marketing imala ondašnja vlast. A vremena jesu bila čestitija, jer narod nije bio “gladan” nečeg što mu nije ni potrebno. Za razliku od današnjeg potrošačkog društva u kome su srozane sve duhovne vrednosti.
Bilo je to i doba jakih individualnosti?
- Kad govorimo o BDP, sa ove distance, uviđamo da su upravnici bili savremeni, hrabri i odlučni ljudi. Po izboru autora i naslova, pokazuje se da su bili i veoma sposobni.
A Tenesi Vilijams, Džon Ozborn i Artur Miler “domaći” pisci?
- Publiku je zanimalo šta se “iza tarabe” kuva i dešava. Uz takve pisce gledaoci su prvi put imali priliku da probaju nešto novo i nepoznato, drugačije. Danas na sceni nema tako uzbudljivih imena. Voleo bih da vidim nekog od savremenika poput Saramaga ili Koelja, na primer. Ne pamtim ni kad se ovde igrao Šekspir, sve sa obrazloženjem “Šekspira igraju drugi”... Doduše, u to zlatno doba sale su s razlogom bile pune. Sada među savremenim autorima ima onih koji su sebi dali u zadatak da po svaku scenu naprave nešto novo, a to novo često malo koga zanima. Dešava se tako da sa nekih predstava 80 odsto publike izlazi zbunjeno, ne znajući šta je gledalo.
Koliko komediji posvećujete pažnje?
- Neko je rekao da ako se svakog dana nasmešiš i nekog nasmeješ, tvoj život će imati smisla. Smeh je lek i preventiva, oraspoložiti drugog je misija. Voleo bih takve tekstove, mada me često obeshrabruje kasting lista. Nameće nam limite kad je o temi ili autorima reč. Jer, ne želimo banalne, dnevnopolitičke priče, niti da rijaliti programe uvodimo u teatar. Verujem i da se preko dobre melodrame može ispričati nešto važno o našoj svakodnevici. Predstava “Moje dete” dobar je primer pozorišnog uspeha: drama koja se na duhovit i potresan način bavi jednom ozbiljnom temom...
Imate li dovoljna sredstva za vaše umetničke planove?
- Od kada sam došao na ovo mesto, svake godine je budžet za 30 odsto veći u odnosu na prethodnu godinu. Gradska vlast vodi računa o materijalnom stanju ustanova kulture, što nam otvara nove mogućnosti. Imamo neke sjajne stare predstave poput “Ćeifa” koji je već deset godina na repertoaru, ali stalno stvaramo nove. Kultni naslovi su i “Harold i Mod”, “Ne igraj na Engleze”, “Sviraj to ponovo, Sem”, “Let iznad kukavičjeg gnezda”, “Transilvanija”.
Za rođendan spremate premijeru predstave “Pomorandže za zbogom” Biljane Popović, u režiji Nenada Gvozdenovića?
- To je priča o genocidu nad našim narodom, ispričana kroz sudbinu tri pravoslavna sveštenika stradala od ustaške, četničke i partizanske ruke. Reč je i o mitskom odnosu dželata i žrtve, koja se nikada ne sklanja jer veruje dželatu - bez obzira na prethodno istorijsko iskustvo...
PROSLAVA
Jubilej ćemo obeležiti monografijom (čiji su autori Savo Radović i prof. Nikola Bjelić), izložbom glumačkih portreta i kostima iz našeg fundusa, kao i vizuelnim spektaklom uz čiju pomoć ćemo se prisetiti nekih ličnosti koje su obeležile istoriju ove kuće - otkriva Ćustić.
NAJVIŠE “SREDNjAKA”
Za razliku od ostalih pozorišta, nama nisu potrebni samo klinci već i stariji glumci. U tu generaciju spadamo Jadranka Selec, Danica Ristovski, Vesna Čipčić, Srđan Dedić, Savo Radović, Boda Ninković, ja... Imamo najviše “srednjaka”. Zato sam prinuđen da, kad biram tekst, obraćam pažnju i na godine junaka.
novosti.rs
|
