|
U Srbiji se u proseku godišnje baci oko 250.000 tona hrane, najviše voća i povrća, zatim piletine, ribe, mlečnih i pekarskih proizvoda, pokazuje izveštaj Svetske organizacije za prirodu (WWF).
Bacanje hrane predstavlja veliki socijalni i ekološki problem ne samo u našem regionu, već globalno, a podaci WWF pokazuju i da se u Evropskoj uniji baci čak 90 miliona tona hrane godišnje.
Predstavnica WWF Adria Milena Dragović za Tanjug kaže da oko 50 miliona tona bačene hrane u EU čini samo voće i povrće iz razloga što je, kako navodi, neodgovarajuće veličine i oblika.
„Reč je o ispravnoj hrani koja može da se iskoristi, ali veliki supermarketi i drugi trgovinski lanci žele da kupcima ponude voće i povrće pravilnog oblika misleći da će ga tako pre prodati. Zbog toga bacanje hrane predstavlja socijalni problem, jer, s jedne strane imamo ogromnu količinu hrane koja se baci, a s druge strane imamo milione ljudi širom sveta koji su i dalje gladni”, navela je Dragović.
Najnoviji izveštaj Ujedinjenih Nacija pokazuje da je u svetu oko 800 miliona gladnih ljudi.
Dragović ističe da bacanje hrane predstavlja i ekološki problem sa više stanovišta.
Pre svega, objašnjava ona, hrana koja završi kao otpad na deponijama predstavlja izvor emisije gasova sa efektom staklene bašte, a istovremeno, navodi, zarad novih poljoprivrednih zemljišta krče se šume ili druge površine koje su prirodna staništa brojnih divljih životinja i biljaka.
„Takođe, za proizvodnju hrane koristi se ogromna količina vode i energije, štaviše, od ukupne potrošnje vode na svetu 70 odsto se potroši za navodnjavanje poljoprivrednih zemljišta”, ukazala je Dragović.
Na pitanje da li u Srbiji postoji praksa doniranja hrane onima kojima je potrebna, Dragović objašnjava da je zakonska regulativa oko doniranja hrane u našoj zemlji vrlo komplikovana.
„U saradnji sa hotelima na novom projektu WWF Adria o sprečavanju bacanja hrane, saznali smo od hotelijera da ne postoji mogućnost da oni doniraju hranu koja im nije potrebna, jer su jako stroga sanitarna pravila i u Srbiji se time bavi isključivo Banka hrane”, navela je Dragović.
Navodi da je to zakonska regulativa koju bi trebalo menjati kako bi nadležne institucije pronašle način kako da preduzetnici višak hrane na najlakši način, a poštujući sve standarde bezbednosti hrane, doniraju onima kojima je najpotrebnija.
Posle sprovedenih istraživanja, WWF je izdala izveštaj u kojem je zaključila, kaže Dragović, da je potrebno menjati čitavu svetsku prehrambenu industriju, od proizvodnje hrane, do njene distribucije i skladištenja.
„Tu dolazimo i do ličnog momenta, šta bismo mi kao pojedinci mogli da uradimo, tako da WWF osim insistiranja da se menja prehrambena industrija na nivou vlada država i velikih kompanija, insistiraju da pojedinci pametnije kupuju hranu i da je iskoriste pre isteka roka upotrebe”, rekla je Dragović.
Govoreći o projektu „Food waste”, koji WWF Adria sprovodi u regionu u saradnji sa jednim hotelom u Beogradu i jednim u Zagrebu, Dragović objašnjava da on ima za cilj smanjenje bacanja hrane u hotelima.
„Projekat se svodi na to da hoteli pametnije isplaniraju kako će pripremiti obrok, a da otpad svedu na minimum. Takođe, radimo i na tome da taj otpad ne završi na deponiji već da ga hoteli proslede kompanijama ili preduzetnicima koji njega mogu dalje da obrađuju”, navodi Dragović.
Šta otkrivaju dokumenta na osmanskom jeziku koja smo dobili iz Turske
Milutin Milanković – čovek kome je bilo važno znanje, a ne priznanje
Mladi u regionu – malo putuju, često bez posla, žele da odu iz zemlje
Fašista koga su komunisti voleli
Pet vekova goraždanske štamparije
Nema mnogo razlike u sastavu proizvoda na istoku i zapadu EU
Evropa i dalje najmirniji deo sveta
Kome je i zašto potreban DNK registar
|
