|
Dušan Makavejev mi je bio velika podrška tokom prethodnih petnaest godina, jer je sa svojom suprugom dolazio na premijere mojih filmova! I već 2003. me je učlanio u Evropsku filmsku akademiju posle gledanja mog filma „Kasting”! Za jednog filmskog umetnika u slobodnom statusu na socijalnoj margini – to je bila velika podrška! Nažalost, nije stigao da vidi ovaj film, kaže Goran Radovanović reditelj dokumentarca „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali”, dvostruko nagrađenog na Festu (Politikina nagrada „Milutin Čolić” i nagrada u okviru domaćeg takmičarskog programa). Film će biti u bioskopima na jesen, krajem septembra, a do tada će se prikazivati na inostranim festivalima.
Dobivši pre tri godine snimak, načinjen krišom u novosadskom bioskopu, gde je nakon projekcije filma „WR: Misterije organizma” organizovana diskusija o ovom ostvarenju kao uvod u njegovu zabranu, Radovanović je došao na ideju da napravi film koji bi ujedno bio i omaž Makavejevu, njegovom najdražem reditelju, i analiza položaja umetnika u socijalističkoj Jugoslaviji. Dokumentarac je na neki način omaž i Mileni Dravić kojoj je ovo bilo poslednje pojavljivanje u filmu, te je ovaj put, kaže Radovanović, život „obeležio” film i tako su u to ostvarenje neplanirano ušle emocije, ideje nostalgije i prolaznosti...
Koliko se vi lično sećate ideološkog obračuna sa crnim talasom o kome govori vaš film?
Nisam svedok tih događanja iz „prve ruke”, jer sam bio isuviše mlad kada su se dešavali. Zapravo filmove „crnog talasa”h sam gledao tek deceniju kasnije od datuma njihove proizvodnje. Ali dobro se sećam tadašnje atmosfere u društvu koju je karakterisalo sveprisutno propagandno sivilo jednopartijskog sistema na čijem čelu je stajala paganska proslava rođendana „najvećeg sina naroda i narodnosti” na fudbalskom stadionu sa jedne strane, i zbunjujući početak nekakvog rudimentarnog konzumerizma, oličenog u prvim modnim revijama, golišavim lepoticama-takmičarkama za mis Jugoslavije, zameni staklene ambalaže plastikom, pojavi prvih filter cigareta i prvih turističkih paket-aranžmana, sa druge strane.
Danas kada publika u bioskopu sluša partijskog sekretara iz 1971. godine kako govori da film „WR: Misterije organizma” izaziva u čoveku „osećanje bede i nemoći”, da li se smeje ili joj takav stav izaziva podjednako osećanje bede?
Pazite, u to vreme bio je to u potpunosti legitiman stav koji reflektuje duh jednog sistema kojeg smo zvali samoupravljanje. Dakle, sama ideja da svako ima stav u intersocijalnim odnosima i nije tako loša, ali je problem što iza onoga koji iznosi svoj „stav” stoji čitava ideološka mašina jednopartijskog sistema i jednoumlja. I tako nečiji „stav” postaje „osuda” koja neminovno pokreće poluge državne represije.
Jedan od učesnika tadašnje diskusije kaže da „mi imamo pravo da u našoj demokratskoj zemlji zabranimo ono što nam se ne sviđa”
Upravo taj pogled ponajbolje reflektuje duh titoizma. Sam Dušan Makavejev ga je lucidno opisao sledećim rečima objavljenim 2001. u časopisu „Afterimage”: „Moja nekadašnja zemlja tvrdila je za sebe da je društveni eksperiment. A više je ličila na kombinaciju zatvora i cirkusa”.
Čini se da imate izrazito negativan stav prema periodu socijalističke Jugoslavije?
Ne negativan, već realan. Ne treba biti odviše pronicljiv i shvatiti da je sve ovo što imamo danas – politička sklonost ka kultu ličnosti, tretiranje države kao partijskog plena, doživljaj društvene prednosti kao partijske privilegije, generalno nipodaštavanje tradicije, antifašizam i „demokratiju opšte prakse” kao ekskluzivno socijalističko nasleđe – posledica revolucionarne tradicije titoizma. Ali, ako i dalje budemo pravdali titoizam poredeći socijalističku Jugoslaviju sa tadašnjom Bugarskom i Rumunijom, bojim se da mi imamo problem i sa poimanjem istorije i sa poimanjem demokratije.
Koliko je sada bolje i šta je bolje?
Moj otac je imao strah od totalitarne ideologije koji je preneo na svoju porodicu. Za njega je država bila neprijatelj. Ja sam se straha od države i policije kao njenog represivnog aparata oslobodio. To je prvi korak ka poimanju ideje individualne slobode. To sam, nadam se, preneo svojoj deci. A sada, da li mogu danas da udobno živim i šta ću sutra da jedem, to je već drugo pitanje...
Konkretno, koliko je bolje za filmske reditelje?
U Srbiji su u socijalističko doba postojale samo tri 35 mm kamere i posedovala su ih državna preduzeća Avala film i Filmske novosti! A ko je bio na čelu ovih preduzeća!? Pa sigurno ne ozbiljni filmski profesionalci, već podobni ljudi iz partijske strukture! Tada kao reditelj morao si da budeš ozbiljan deo sistema, čast izuzecima, da bi, metaforički rečeno, „došao do ovih kamera”! Danas možeš da snimaš film i mobilnim telefonom. I da ga na kraju niko i ne vidi. Sloboda izražavanja u totalnom siromaštvu!!! Ili kao druga opcija, da tražiš novac putem duboko ukorenjenog i širokog koruptivnog spektra, ali ne nužno i političkog...
Sami ste rekli da je ovaj film vaše nastojanje da se otkrije najveća trauma titoizma: pokušaj uspostavljanja demokratije bez suštinske slobode. Zar nemamo to i danas, i to u celom svetu?
Naravno da imamo. Samo što je sada svima jasno da pitanje demokratije više nije pitanje ideologije, nego ekonomije. A u našem slučaju, kao dobri đaci i naslednici titoističke ideologije, zamenili smo marksizam i samoupravljanje bespoštednom borbom za ljudska prava, a mantru „ravnopravnost naroda i narodnosti” pretočili u pojam „evropeizma” i „globalizma”. Sa idejom da se društvo stalno kreće negde „napred”, što dalje od tradicije i sopstvenog identiteta koji, naravno, imaju nužno negativan i često pežorativan predznak. Uz sveprisutnu tradicionalnu društvenu korupciju, eto idealnog terena za vaspostavljanje ropske neokolonijalne svesti i savesti.
Kojoj temi se sada okrećete?
Bombardovanju Srbije 1999. Temi straha i porodice. Tim filmom želim da kažem da smo kao kolektivitet još živi i da imamo pravo na nadu i večnost.
Počinje 20. „Gitar art“, prvi nastupa Visente Amigo
Miroljub Lešo - skromni kralj glume
Kome trebaju lažni srpski filmovi?
Stoti film Lordana Zafranovića
Nacionalne penzije još čekaju zakon
FEST: Tri filma u trci za nagrade
Narodna biblioteka Srbije obeležila 187. rođendan
Počinje 47. Fest
"Šavovi" najbolji evropski film!
Radovanović: I dalje živimo agoniju kraja komunizma
Svetozar Cvetković: Loše vesti su džoker za novine
Oproštaj od Dušana Makavejeva: Poslednje zbogom i od Kopole
Nova scena na Dorćolu
Preminuo Draško Ređep
|
