I život i smrt mnogo obećavaju

izvor: evn foto:  vn                                                                                                                  22.11.2015.

Novi program Festivala autorskog filma "Hrabri Balkan" premijerno će predstaviti novi dokumentarac Puriše Đorđevića "Mala moja iz Bosanske Krupe", o velikom pesniku i piscu Branku Ćopiću. Tako će se veteran jugoslovenske i srpske kinematografije, ali i jedan od najcenjenijih filmskih autora u Evropi naći u selekciji sa najmlađom generacijom reditelja iz regiona.

- Biću sigurno bolji od njih, jer je priča o Ćopiću toliko potresna da neće imati konkurenciju. Osim toga, ja sam i najhrabriji na Balkanu, snimio sam 1951. filmsku poemu "Grob u žitu" koju do danas niko ne zna. Za mene je važno da se nikada ničega nisam plašio i da mi je blisko ono što je govorio Niče - nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli - kaže legendarni Purke, veliki gospodin našeg filma, koji u 91. godini sa iskrenim optimizmom i dalje sanja svoje filmske snove.

Prošle godine smo videli vaš dokumentarac o Čedomiru Jovanoviću, "Čedo, oženi me". Šta je presudno kada odlučujete da snimate, i zašto baš sada ova priča o Branku Ćopiću?

- Ćopić je pisac po čijim sam pričama snimio tri kratka filma i jedan igrani, "Jabuka". To je priča o narodnom heroju s nadimkom Jabuka, koji je poginuo u ratu i bio sahranjen. Ali, posle izvesnog vremena odlučio je da ustane iz groba i vidi šta se desilo sa njegovim idejama u velikom gradu kao što je Beograd. Potpuno razočaran onim što je zatekao, heroj Jabuka odlučio je da se vrati u grob. Taj film sam snimio 1982, ali nikada nije doživeo premijeru, niti je igde bio prikazan. Ne znam nijedan razlog zašto se to dogodilo. A Ćopić je bio i moj lični prijatelj. Često smo se sastajali, ali je imao pomalo "neobičan" odnos prema meni - kad sam ga zamolio za tekst "Okovani Ciganin", jer sam po njemu hteo nešto da snimam, rekao mi je da to nije za mene. A kad bih ga zamolio da pogleda neke od mojih filmova govorio bi da oni nisu za njega.

Iako nam se čini da o Ćopiću već sve znamo, šta je ono što želite da kažete o piscu čije su knjige prevedene na više od trideset svetskih jezika, dobitniku najvećih domaćih književnih i državnih priznanja, koji se uprkos svemu tome uplašen i nesrećan ubio marta 1984?

- Naša kulturna javnost upriličila je prošle godine sećanje na stogodišnjicu Ćopićevog rođenja, po službenim dokumentima rođen je 1. januara 1915, ali postoji deo njegove biografije koji još nije dovoljno osvetljen. Mislim da je ostao dug prema čoveku izuzetne mašte, uzbudljivom piscu koji je u svojim knjigama spajao dečje snove, humor i oštru satiru, i da njegov život konačno treba da dobije onu istinitu, još neispričanu priču. Pregledao sam dvanaest njegovih knjiga, zaprepašćen motivima, tekstom, darom, počev od onih koje je pisao za decu, preko pesama koje je posvetio svojim saborcima i junacima iz partizanskih dana. Na kraju sam stigao do jedne velike i izuzetne književne "proizvodnje" koju je započeo 1945. Ćopić je došao u Beograd na studije filozofije, diplomirao je 1940, prvu priču objavio je 1928, a prvu pripovetku 1936. Do početka Drugog svetskog rata, u "Politici" je objavio sto dvadeset šest priča, u rat je ušao kao pisac, ne samo kao borac. Ono što je mene privuklo Ćopiću je njegova čuvena "Jeretička priča", objavljena u "Književnim novinama" 1951.

Da li "Jeretičku priču" vidite i kao epicentar njegovog života?

- Ćopić tu govori o grupi ministara i generala koji se nevino kupaju na moru. Ali, tu gde se oni i njihove svastike kupaju, niko od običnog sveta ne može da priđe, to mesto na plaži je ograđeno. On, koji je govorio da je kukavica, a napisao je nešto najhrabrije za to vreme, koji je prvi rekao istinu, a nazvali su ga lažovom, te iste godine bio je javno "prozvan" na sednici Antifašističkog fronta u Zagrebu. Tito je tada lično napao "Jeretičku priču" kao direktnu reakciju na novi ustavni poredak zemlje i na revoluciju. Zašto je važno to što je rekao Tito? Zato što od tada, pa sve do Ćopićeve smrti 1984, kada je skočio sa mosta koji se u to vreme zvao Bratstvo i jedinstvo, ta Titova beleška o njemu nikada nije bila zaboravljena. Ćopić je bio pod strašnim psihološkim pritiskom, o tome imamo i njegovo pismo koje koristimo u filmu, a stalna prismotra policijskih agenata izazvala je u njemu samoubilačke porive.

Ipak, Ćopić je nastavio da piše, da objavljuje knjige, dobija nagrade?

- Zato što je Tito bio inteligentniji od pisaca - njegovih kolega koji se nisu javno oglasili da ga odbrane. Pisci su ćutali i "odrekli" se Ćopića, Krleža mu je savetovao da "mani sve te papire i ratne priče i da se vrati pričicama o deci", a Tito ga je čak odlikovao. Ćopić je postao i član Akademije nauka, i ukazano mu je sve poštovanje. Ali, ta politička senka od Titovog govora je ostala, prema svedočenju ljudi koji su ga znali počeo je ne samo da strahuje, nego i da gubi poverenje u sebe, da prestaje da piše i da izlazi iz kuće. Matija Bećković je zapisao da se sreo s njim u njegovom stanu, ali da je Ćopić izgledao toliko očajno, da se žalio kako oseća da će ga streljati! Tu Bećkovićevu belešku videćemo u filmu kao dokaz koliko je Ćopić bio pod utiskom političkih optužbi i prismotre, bilo od strane policije bilo od nekih pisaca koji su bili u službi policije.

Koliko je bilo teško da dođete do dokumentarne građe za tu političku i policijsku pozadinu Ćopićevog života?

- Bilo je vrlo teško - ono što su neki njegovi prijatelji govorili bilo je u najmanju ruku odvratno, jer su se svi služili Titovom "ocenom", a ono što je najvažnije za film, nismo uspeli da dođemo do podataka iz policije. Zato nam je bio potreban neko ko je živeo s Ćopićem, i zahvaljujući Bojani Andrić, koja je saradnik na filmu, došli smo do čoveka koji je kao dečak pet-šest godina proveo u njegovoj kući. To je Momčilo Srećković, koga su Ćopić i njegova žena Cica izdržavali, školovali i brinuli o njemu. On nam je kao neposredni svedok, i jedini koji danas zna istinu o njemu, ispričao kako su izgledala poslednja dva sata u životu Branka Ćopića. O tome neću da govorim, to ćemo gledati u filmu.

Šta je vama lično najuzbudljivije u toj priči o Ćopiću?

- Njegovo odlučivanje da hoće da se ubije. Ne znam šta bih dao kada bih mogao to da uradim. Ne treba skakati sa mosta, ali ako postoje neke pilule koje to rešavaju, vrlo rado bih ih kupio. Jer, u ovim mojim godinama, kao i početak života, i početak smrti je nešto što mnogo obećava.

NAJGORA STVAR

I u vašoj profesiji postoji događaj sličan onome koji se desio Ćopiću - kada je reditelj Lazar Stojanović dobio tri godine zatvora zbog filma "Plastični Isus", članovi Udruženja filmskih umetnika takođe su osudili ovaj film, a ostalo je upamćeno da ste samo vi bili protiv.

- Najgora stvar koja ovde može da se desi jeste da budeš veoma dobar pisac, ili veoma dobar reditelj. To je opasno. A politikom se nikada nisam bavio, politika je vrlo dosadna i uopšte me ne zanima. Zato nisam bio član nijedne partije, nisam bio ni disident, ni šezdesetosmaš, nisam išao na demonstracije, niti sam govorio o politici. Ja sam demonstrirao i govorio o ovoj zemlji, društvu, ljudima, ljubavi... samo u svojim filmovima, i u dvanaest knjiga koje sam napisao. To je svih ovih godina moja politika.

"BESPLATNI" FILMOVI

Od koga ste dobili novac za snimanje ovog dokumentarca, i gde će biti prikazan posle premijere na festivalu?

- Niko nije dao novac, a nismo ni tražili, čekali smo premijeru i nadamo se da će Ministarstvo kulture dati neki dinar. Priča o Ćopiću je dvanaesti biografski dokumentarac koji sam radio. Između ostalih, pravio sam film o Toninu Gveru, jednom od najvećih filmskih scenarista sveta, koji je bio Felinijev saradnik, o Aleksandru Popoviću, Miloradu Paviću, velikom češkom reditelju, oskarovcu Jiržiju Menclu, kao i o nekim običnim ljudima. Nijedan od tih dokumentaraca nije prikazan na RTS, jer televizija nije htela da plati, smatrala je da filmovi mogu da se uzmu i emituju za džabe.

NAJLEPŠE PRIČE IKAD NAPISANE

Šta je ono što smatrate najvrednijim u Ćopićevoj literaturi?

- Pomenuću njegovu poeziju - čuvenu pesmu "Na petrovačkoj cesti". Ako je danas čitate, ona spada u najlepše pesme koje su ikada napisane na našem jeziku. Ili roman "Prolom" koji je, po mom mišljenju, najbolji ratni roman. Ja sam se dosta bavio ratom u svojim filmovima, ali je sve to u odnosu na ono što sam pročitao u "Prolomu" skoro ništa. Glavna ličnost romana je komesar jednog partizanskog odreda koji ima nadimak Tigar, i kuda on prođe sa svojom jedinicom sve spaljuje, bilo da su prijatelji ili neprijatelji. Ubija koga stigne, i to je sve ono što smo videli da se dešava po zemlji, ali se niko nije usudio da o tome govori i da to napiše. Naravno, Tigar na kraju gine i ostaje potpuno sam, a Ćopić tu daje divnu scenu - pored mrtvog komandanta Tigra jedino stoji njegov konj. Moram da kažem kako se jedan pisac, Dobrica Ćosić, ponašao prema Ćopiću. Javno je rekao: upoznao sam Ćopića, on se mnogo smeje!

DOBRO ZA KINEMATOGRAFIJU

Koji su sve razlozi zbog kojih ste napravili ovaj film?

- Razlozi su sledeći - srpski film je prvi osetio da u delima i pesmama Branka Ćopića postoji nešto što je dobro za kinematografiju. Izvinjavam se, ali moram da kažem da sam bio prvi koji je to prepoznao, jer sam 1951. snimio film po Ćopićevoj pesmi "Grob u žitu", to je bila i prva filmska poema o Jugoslaviji, odnosno Srbiji. Napravljena je u produkciji "Zastava filma" i, srećom, imam tu kopiju, i deo tog filma prikazaću i u ovom dokumentarcu. Postoji još nešto zanimljivo što pokazuje da je Ćopić radio neke neverovatne stvari. Kada je bila politička "diskusija" o mom filmu "Jutro", poslao je pismo "Borbi" u kome brani ovaj film. Ćopić je pisao i scenarije za filmove "Živeće ovaj narod" i "Major Bauk", koje je režirao Nikola Popović, a po njegovom romanu "Gluvi barut" Bahrudin Bata Čengić snimio je 1990. istoimeni film.

novosti.rs