Balkan je umoran od istorije

izvor: vecernje novosti foto: vn                                                                                                                  21.11.2015.

Festival autorskog filma koji se održava od 27. novembra do 5. decembra, pored Glavnog programa i najnovijih ostvarenja iz sveta, ponudiće publici i veliku retrospektivu filmova reditelja Bore Draškovića.

Pod naslovom “Prostranstva i orahove ljuske pobunjenog čoveka”, koji već sam po sebi definiše stvaralaštvo jednog od najznačajnijih autora jugoslovenske i srpske kinematografije, publika će imati priliku da vidi televizijski dokumentarac “Paradoks o šahu”, serijal “Duvanski put” (sagu o beračima duvana u Hercegovini koja obuhvata doba Kraljevine Jugoslavije, vreme Drugog svetskog rata, oslobođenje i nacionalizaciju), kao i njegove danas već kultne igrane filmove - “Horoskop”, “Nokaut”, “Život je lep” i “Vukovar - jedna priča”.

- Za mene je Festival autorskog filma jedna od najvažnijih duhovnih tačaka u Beogradu, sada već ulazi u dvadeset prvu godinu postojanja, i osećam veliku počast što ću upravo tu imati retrospektivu - kaže Drašković. - Glavna ambicija svih nas koji sa ovim festivalom sarađujemo i navijamo za njega od njegovih početaka uvek je bila da se tu ne pojavi nijedan loš film, i kroz sve ove godine pokazalo se da to nije bila tek prazna želja, kao što se pokazalo i da nije slučajno što je njegov podnaslov “gPogled u svet”h. S druge strane, veliki Aleksandar Saša Petrović, čije ime nosi glavna nagrada festivala, bio je moj dragi prijatelj i učitelj svih nas.

U kom smislu je retrospektiva možda i vrsta obaveze za svakog reditelja?

- Film je složena duhovna disciplina, i posle svakog snimanja čovek se preispituje. Ne preispituje samo svoju radnu biografiju, nego i životnu, društvo u kome se kreće, svet u kome živi, državu koja se raspada ili ne raspada... Kada stigne do retrospektive, pooštrava se celo to razmišljanje i preispitianje, jer svaka režija jeste pokušaj spoznaje pre svega samoga sebe, pokušaj duhovne dogradnje sopstvenog bića, pretpostavljanje šta bi trebalo činiti u budućnosti, o u tom smislu jeste obaveza. Nestrpljiv sam da ponovo vidim neke svoje filmove iz vizure ovog vremena i onoga kakav sam ja danas čovek.

Nove generacije gledalaca videće neke od vaših najmarkantnijih ostvarenja. Koliko ste vi učestvovali u odabiru filmova?

- Izbor je napravio Srđan Vučinić, ozbiljan selektor, koji je napisao i divan esej o mojim filmovima, jedino sam predložio, i to je usvojeno, da se prikaže i putopisni film “Nedelja popodne na Grenlandu”. Čini mi se zanimljivim da se vidi, kao što smatram i da je dokumentarac “Paradoks o šahu” koji sam snimao na Islandu 1973. važan i danas - “partija stoleća” u Rejkjaviku između Fišera i Spaskog bila je svetski događaj, Fišer je zabranio prisustvo više od dve stotine televizija, a ja sam imao sreću što sam ga ranije upoznao. Dozvolio mi je da uključim kameru, veliki Džon Kejdž napravio je muziku za film “pomerajući” šahovske figure, a koristio sam i deo iz Bergmanovog filma “Sedmi pečat”. To je scena gde smrt igra protiv viteza, koja dokazuje da u naizgled čudnoj igri kao što je šah, kao i na filmu, može da se protumači čitav svet.

Da li ste sebe u to vreme videli kao pobunjenog čoveka?

- Svaki čovek na Balkanu, i svaki čovek bilo kog dela sveta, na neki način oseća se kao baštinik mita o Sizifu. Alber Kami je taj mit izvanredno protumačio krajem prošlog veka, postavljajući čoveka u situaciju između apsurdnog i pobunjenog, a ja sam uvek nalazio da je pobunjeni čovek, zapravo, vernik. To je čovek koji pokušava da se na najbolji način bavi svojom profesijom, koji se buni protiv onoga što je rđavo u društvu i u svetu, koji pokušava da iskupi i svoju profesiju i svoj život, i da na neki način utiče na svet. Iako danas sve više ljudi globalno misli da gotovo ništa ne može da se uradi za boljitak ovog sveta, smatram da je takav stav pogrešan.

Zbog čega je čovečanstvo možda najpesimističnije upravo danas?

- Zato što svakodnevica ne daje gotovo nikakav optimizam - neverovatno je da se bombe stavljaju u avione, da se ceo jedan kontinent gađa “pametnim bombama”, da su bombe u učionicama, na ulicama, u koncertnim dvoranama, da mlade devojke, umesto da rađaju decu, sa eksplozivom oko struka ubijaju same sebe i svet oko njih. Sve je to prosto jezivo, crno, teško i zloslutno, a u takvim slikama sveta vrlo je teško tražiti svetlost.

Gledajući vaše filmove u retrospektivi, gotovo svaki od njih završava se smrću. Da li su to bile vaše pretpostavke za ovaj vek?

- Kad govorim o današnjim bombama u učionicama, u filmu “Usijanje”, koji sam snimio 1979, po scenariju koji sam napisao sa Mirkom Kovačem, u novootvorenoj školi, u učionici, prva lekcija je ubistvo. Dvojica prijatelja razilaze se zbog ideologije, jedan pokazuje mapu sveta, a drugi ga na toj mapi ubija. Mapa sveta se smota, nestaje, čovek pada i umire na školskoj klupi. Ova situacija se i ovde, i u raznim delovima sveta danas više susreće u životu, nego što se snima. Ta mapa sveta zaista nestaje iz upotrebe, ljudi zaboravljaju da školska klupa treba da bude sveto mesto, a ne mesto za umiranje. Ili recimo film “Horoskop”, gde su teskoba, dokolica i nemogućnost da se ode sa jednog prostora pokazani kao put u katastrofu. U “Nokautu” vidimo katastrofu čoveka koji je otišao u Ameriku, jednog od naših prvih gastarbajtera. To je vreme sedamdesetih godina, kad terorizam tek počinje, kada je, recimo, u bioskopu “20. oktobar” podmetnuta bomba. U filmu ironičnog naslova “Život je lep” iz 1985. glavni junak gotovo ritualno ubija sve oko sebe, i jeste anticipacija raspada zemlje u kojoj smo živeli. “Vukovar - jedna priča” je biblijska metafora grada koji je srušen, u kome su izbrisani tragovi ljudskosti. Ja sam sve te slike video, i o njima sam govorio u svojim filmovima.

S druge strane, gotovo sve te strašne slike u svojim filmovima ispričali ste kroz ljubavne priče. Da li je to paradoks?

- Nije, jer te ljubavne priče održavaju ravnotežu sa onim najcrnjim u filmovima, ali i u životu - pitanje je šta bi danas bilo sa svetom da nema ljubavi. Zato mislim da je, zapravo, bilo neizbežno da o svim teškim temama kojima sam se bavio govorim kroz emociju. S druge strane, u svakom od tih filmova, bez obzira na to kako se završavaju, postoji katarza. Sa Majom, mojom suprugom, koja je i moj stalni saradnik, putovao sam svetom sa tim filmovima, i oni su delovali na ljude. Jer, kako Tarkovski kaže, u pravim filmovima je sve - i vera, i ljubav, i nada, i budućnost, tako da mislim da nije sve izgubljeno, i da se onaj “Sedmi pečat” koji najavljuje kraj sveta, neće još dogoditi. Iako je Balkan zaista umoran od istorije, kao što i čitav svet ništa nije naučio od istorije.

BITI MORALAN

- Političari bi trebalo mnogo puta da se upitaju, kao Kant, kako ljude učiniti srećnim, ako ih ih pre toga ne učinite mudrim i moralnim. To bi i svako od nas trebalo da se upita, jer je biti moralan i po mogućnosti mudar zadatak svakog čoveka.

BROZ, TEJLOR I BARTON

Ostalo je upamćeno kada je na festivalu u Puli, Broz sa svojim gostima, Liz Tejlor i Ričardom Bartonom, ustao iz lože i otišao pred početak projekcije vašeg filma “Nokaut”. - Bilo je to 1972, na festivalskom programu te večeri bila su dva filma - prvi je bio ratni, koji je Broz sa svojim gostima gledao, a “Nokaut” je bio drugi. Kako je godinu - dve ranije, Brozovom naredbom, sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta skinuta moja predstava “Kad su cvetale tikve”, članovi žirija Pulskog festivala pomislili su da Broz namerno odlazi sa premijere mog filma, pa su svi oni takođe ustali i - otišli!

novosti.rs