 |
Miroslav Momčilović: Ljubav je uvek mera ljudskosti
izvor: evn foto: vn 18.10.2015.
Novi film scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića, ljubavno-socijalna drama "Smrdljiva bajka", koju je tokom čitavog snimanja pratila ogromna pažnja medija, naša publika premijerno će videti u novembru.
I mada se Momčilović dosadašnjim scenarističkim i rediteljskim ostvarenjima i priznanjima u inostranstvu svrstao među najcenjenije domaće autore čiji rad svakako zaslužuje pažnju, interesovanje javnosti ovog puta bilo je fokusirano na Žarka Lauševića - posle pauze od 16 godina, "Smrdljiva bajka" vratila je pred kamere jednog od najvećih glumaca ovog prostora, koji danas živi u Njujorku.
- Domaća premijera nije prepreka da film ponudimo velikim festivalima, kao i onim manjim, i želimo da ova, pre svega ljubavna priča o dvoje beskućnika, prvo bude prikazana našim gledaocima - kaže Momčilović.
Zbog čega ste upravo Lauševića videli u liku glavnog junaka, on nije bio planiran u prvobitnoj podeli?
- Podela je vrlo važan deo filma, bez obzira na scenario, režiju, ostalu ekipu koja ga radi, ako se tu promaši velika je mogućnost da čitava stvar propadne. To je kao kad uđeš u pogrešan voz, i svaka sledeća stanica je pogrešna. Ili, kao kad se zabavljaš s pogrešnom osobom. Zato se uvek mučim oko glumačkih podela, a ne volim da radim kastinge. Potrebno mi je vreme i upoznavanje da bih mogao da osetim da je neki glumac baš za taj lik koji želim da napravim. Laušević mi je "pao" na pamet dosta kasno, gotovo cela konstrukcija filma je bila postavljena. Setio sam ga se noću, ne znam ni sam kako, ali sam znao da je on pravi izbor. Moguće da me je privukao taj "koeficijent" zajedničke sudbine.
Gde ste videli tu sudbinsku "kopču"?
- Žarko je godinama u nekoj vrsti emigracije, a beskućnici su ljudi koji su u nekoj svojoj unutrašnjoj emigraciji. Da se nije dogodila ta užasna tragedija, Žarko ne bi živeo u Njujorku. Možda bi živeo nego drugde, možda bi se bavio glumom u Rimu, ili u ovde Beogradu. Po tom osećanju sam i došao do njega, a posle je sve bilo jednostavno - poslao sam mu scenario i Žarko je prihvatio.
Ni do Jelene Đokić, koja je Lauševićeva partnerka u filmu, niste odmah došli?
- Osim što je sjajna glumica, Jelena je takođe imala sličnu sudbinu. Roditelji su joj sa juga Srbije, otac joj je bio vojno lice, a radio je u Splitu, gde je Jelena rođena, i gde je odrastala. Kada je devedesetih godina počeo rat, oni su morali da pobegnu, i taj deo njenog života nasilno je iščupan iz nje. Da se nije desilo šta se desilo, Žarko ne bi bio u Americi, a Jelena bi možda i dalje bila u Splitu. Zato sam se, pored mnogo dobrih glumaca o kojima sam razmišljao, odlučio baš za njih dvoje, jer imaju sopstveno iskustvo. Mogu da pričam šta god hoću, ali ja nisam doživeo da me neko izbaci iz kuće, nisam doživeo da ceo život moram da spakujem u dva kofera i da u nekoj zemlji ili gradu počnem sve iz početka. Nikada se ne bih ni usudio da pravim film o nekakvom izbeglištvu, jer ne volim da radim stvari o kojima nemam nikakvo iskustvo.
Ljubavnu priču koja se događa između dvoje beskućnika, o kojoj govorite u "Smrdljivoj bajci", napisali ste na osnovu autentičnih likova?
- Beskućnici su me oduvek zanimali, proveo sam mnogo vremena što prateći ih, što družeći se sa njima, što "špijunirajući" ih, a početna inspiracija za film bila mi je kada sam sreo njih dvoje - to je bio najdirljiviji momenat koji je odlučio da napišem ovu priču. Nikada ranije među beskućnicima nisam video ljubavni par, oni su gotovo uvek sami, izolovani od drugih. Ova žena i ovaj muškarac nisu simulirali neki parabrak, oni su živeli svoju veliku, istinsku ljubav. To što se oni ne kupaju, što spavaju u šahtu, što nemaju šta da jedu i kopaju po kontejnerima, ne znači da njihova ljubavna veza nije prava. Naprotiv. Ona je možda stvarnija, tačnija i emotivnija od mnogih brakova onih koji plaćaju infostan i žive zajedno, a u stvari se ponašaju kao da drže kafanu - bez emocija, emocije su ih prošle, nestale.
Da li je to ono što je fascinantno između dvoje ljudi koji su na dnu, koji više nemaju potrebe ni za čim drugim, osim da podele ljubav i strast?
- To je onaj momenat kad vidite i kad osetite da je ljubav nekome možda jedini razlog za život. Ljubav, kao dostojanstvo, ali i elementarna ljudskost. Tim beskućnicima je ostalo samo to. Oni su imali pedesetak godina, a živeli su tinejdžersku strast. Držali su se za ruke, šetali, grlili se, svađali, rastajali... On je užasno patio kad ona ode, čekao je satima kad će da se pojavi iz šahta i da li će da mu oprosti. Jednom joj je na vojničkom opasaču doneo psa, štene koje je našao na ulici. Viđao sam ih sa tim psom u šetnji, on je nosio pocepani sombrero, a ona je na nogama imala "borosane". Sećam se dobro tih "borosana", one su mi bile simbol naše radničke klase koja je otišla dođavola, kao i zemlja u kojoj smo nekada živeli. Film se i završava na deponijama i u razrušenim fabrikama, gde živi veliki broj beskućnika. Okolina Beograda prepuna je napuštenih fabrika koje izgledaju kao Hirošima posle atomske bombe, gde su nekada radile desetine hiljada ljudi, a sada su avetinjske pustoši, ruševine kao neki tragovi onog bivšeg života. U tim ruševinama još postoji neka energija.
To znači da "Smrdljiva bajka" ipak nije samo ljubavna, nego je i socijalna drama?
- Ova ljubav nas podseća šta je bazična vrednost života, iako sam mislio da kao podnaslov filma stoji "Posveta Srbiji", pa sam odustao od toga. Pomislio sam da je to možda pretenciozno, da je suviše. Ali, postoji jedan detalj, objekat, za koji bi da ga vidite u američkom filmu pomislili da je scenografija od deset miliona dolara. Mi smo ga imali za džabe - od preko trideset napuštenih fabrika samo u Beogradu, odlučili smo da snimamo u jednoj tkačnici, u ženskom pogonu. Tamo je nešto još i ostalo, a među razvaljenim mašinama moj pomoćnik je video malu, tronožnu stolicu na kojoj je pisalo Ema. Ema se zove i glavna junakinja u scenariju, i to je bio znak da tu treba da snimamo. Ali, ako je u IMT radilo toliko ljudi, ako su u FOB, u Rakovici, "Galenici", "Tozi Markoviću" radile hiljade ljudi, gde su oni sada? Pa moguće je da je neki procenat završio kao ovo dvoje beskućnika u mom filmu.
Pitanje beskućnika je univerzalna tema, koliko se naši razlikuju od onih na Zapadu?
- Beskućnici su problem velikih gradova, u malim mestima nema beskućnika ili ih ima mnogo manje. Teško je biti beskućnik u gradu gde te svi poznaju, i gde ima ljudi koji žele da ti pomognu. Ili je to možda bruka za familiju, pa će ona pomoći. U velikim gradovima toga više nema. Znam, jer sam mnogo vremena proveo s njima, oduvek imam nežno srce i neku sklonost prema tim ljudima. Po pravilu, mnogi od njih i nisu pravi beskućnici, nego su se zbog neke nesreće ili porodične tragedije odrekli svega, ostali bez ičega, i trasirali svoj put zauvek. Na Zapadu, mislim da je biti beskućnik životni stav - neću da radim, neću da budem šraf u kompaniji, neću da plaćam socijalno... Neka vrsta tomsojerovskog avanturizma, a mi do takve avanture još nismo došli.
NEVIDLjIVI LjUDI
Šta želite, pored ljubavne priče, da kažete o ovim "nevidljivim ljudima"?
- Umesto što okrećemo glavu i pravimo se da ih ne primećujemo, jer su beskućnici metafora nesreće, slika onoga kako život preko noći može da se okrene, trebalo bi da malo obratimo pažnju na njih.
Oni su potpuno nezaštićena grupa, nisu organizovani već i po prirodi svog postojanja - zato što su se odrekli svega i otišli u drugi tok. Ne može da postoji udruženje beskućnika, ali to što oni nisu u stanju da se organizuju ne znači da društvo treba da okrene glavu od njih.
Mislim da ćemo napraviti jednu pretpremijeru filma za njih, a kad bude bila premijera, videćemo da organizujemo i jednu sofru. Nije loše napraviti Dan beskućnika, iako njima nije lako pružiti pomoć - veliki broj uopšte ne želi da ide u narodne kuhinje, jer im je to već jedna vrsta ulaska u sistem, a oni neće da budu ni u kakvom sistemu, ni na kakvim spiskovima. Uzalud narodna kuhinja, ako oni ne idu tamo.
Ali, ako recimo jedna zgrada, neki ulaz, jednom mesečno postavi neki sto ispred da se posluže, verujem da će to oni uraditi.
MORALNE POMIJE
Šta je ono što uliva optimizam u današnjoj Srbiji?
- Prisutnije je ono što me plaši, kao i svakog čoveka koji ima dete i brine o budućnosti, jer je ambijent u kome deca danas odrastaju zastrašujući.
Ta poplava rijaliti programa, najbanalnijeg, najvulgarnijeg i najprimitivnijeg ponašanja uliva mi jezu, i to već deluje kao osmišljeni koncept za "ispiranja mozga", jer država tvrdi da nema prava da zabrani program nekome ko ima privatnu televiziju, a za to koristi nacionalnu frekvenciju!
To u prevodu znači da može da se emituje i pornografski program, i da će Radiodifuzna agencija koja ima mehanizme da to kontroliše, reagovati javnom opomenom, kao i do sada. A rijaliti programi su moralne pomije, koje vode u potpunu degradaciju sopstvenog naroda, što je mnogo važnije od ekonomskog momenta.
Te figure iz rijaliti programa - seksualne radnice, starlete, starletani, polupevači, polužigola, našoj deci od sedam-osam godina nude se iz gotovo svih medija kao ljudi koji su recept za uspeh.
|
