Srđan Dragojević: Vlast voli "hranljivu" umetnost

izvor: novosti online  foto: vn                                                                                                                                11.10.2015.

Knjiga scenarija Srđana Dragojevića “Pre nego što crvima kažem zdravo” iliti “Filmovi koje moram da snimim pre nego što umrem” (izdavač “Laguna”) podsetila je na književni dar poznatog reditelja - kako je zapisao Svetislav Basara, nije namenjena samo filmofilima, nego i knjigofilima.

Knjiga ovih “filmova na papiru” sadrži tri scenarija - “Bilo jednom na istoku”, po romanu Džulijana Barnsa, “Nebesa”, po motivima priča Marsela Emea, i “Škartovi” koje Dragojević potpisuje zajedno sa Dimitrijem Vojnovim. A pred najmlađim čitaocima uskoro će se naći dve knjige, “Krilata deca” i “Kakagrad”, što bi moglo da asocira da se Dragojević vraća svojoj prvobitnoj “profesiji” - osamdesetih godina objavljivao je pesničke knjige, dobio nagradu “Branko Radičević”, njegove priče bile su u brojnim književnim časopisima velike Jugoslavije...

Na pitanje koliko je danas, kada je i član Socijalističke partije Srbije i skupštinski poslanik, drugačiji od pesnika od pre gotovo 30 godina, Dragojević kaže da se nije promenio.

- Čini mi se da sam bio najmlađi pesnik kome su dali “Brankovu nagradu”. Od tada se nisam promenio nimalo, što smatram velikim uspehom, možda i najvećim. Promenilo se društvo. Ni tada nisu cvetale ruže, i tada ste imali mlade ljude kao što je gradski arhitekta koji se vozi gliserom sa starletom, a zadatak mu je da se bavi estetikom, lepotom, umetnošću življenja. Samo su to tada bili sinovi ambasadora, “geneksovaca”, sa onim smešnim frizuricama, “italijankama”, ispred “Zlatnog papagaja”, i sa teniskim reketom pod miškom. Osim što nisu imali tabloide da ih krunišu, mediji su bili kudikamo pristojniji, čak i bez te famozne “slobode govora”, koja se svela na to da možeš celom svetu da pokažeš da si idiot i primitivac. I, naravno, novac je bio drugačije raspoređen - ipak je devedeset odsto para bilo kod naroda, a deset odsto kod njih. Sada je obrnuto.

U sva tri scenarija imate jednu dominantnu temu - kako politički i društveni događaji ostavljaju “otisak” na obične ljude...

- “Otisak” su ostavili i na mene, no ne presudan. Posle komedije “Mi nismo anđeli” trebalo je da snimamo film “Odbrana i poslednji dani”, takođe ekscentričnu komediju o braku, vernosti, o tome šta za ženu znači “princ iz bajke”, idealan muškarac. Ratovi i inflacija, kolaps “Avala filma” koji je bio producent, okončali su projekat nekoliko nedelja pre početka snimanja. Ali, poetiku koju nosim kroz poeziju pokušao sam delimično da sačuvam, makar skrivenu čak i u najmračnijim filmovima. Svakako bih bio mnogo srećniji da sam živeo u bolja vremena i mogao da snimam dobrodušne komedije. Eto, “Parada” je na tom tragu, ove dve dečje knjige koje uskoro izlaze su reprezent mene od pre više od tri decenije. A biće to i ova tri filma koje možete “gledati” unapred, zasad samo iz knjige, ako mi ovih naših dvadesetak vrednih i dobro povezanih reditelja koji su se smenjivali u komisijama i odbijali me čitavu deceniju na konkursima, to dozvole. Možda će oni prvi reći “crvima zdravo”, pa će odlučivati neki drugi, možda ću ja pre njih u susret svojim crvima.

“Bilo jednom na istoku” govori o tranziciji u zemljama koje su prošle put od komunističkih autoritarnih režima do Evropske unije, a koji običnim ljudima nije doneo ništa dobro. Da li se jedan isti kaput samo zamenjuje drugim?

- Čak i u nesrećnoj Rumuniji i Bugarskoj, tog “užasa totalitarizma” danas se mnogi sećaju sa realnom nostalgijom. Šta im vredi televizor sa ravnim ekranom i putovanje u inostranstvo, o čemu su maštali, kad prizore putovanja mogu da gledaju samo sa TV ekrana u radnji kakvog šoping mola posle dvanaest sati robovskog rada. Mnogo sam putovao po zemljama Istočne Evrope, i ta nostalgija nije nikakva fama. U blagodetima “kapitalizma”, u svakoj od bivših socijalističkih zemalja može da uživa samo dve-tri hiljade ljudi, pripadnika uvezene političko-poslovne “nomenklature”. I niko više. Uostalom, prešao sam pedeset godina, i mogu kategorički da tvrdim da ovde ne znam više od nekolicine ljudi koji su zaradili ozbiljan novac jer su imali bolje ideje, kvalitetnije proizvode, koji su bili vredniji i talentovaniji od većine. Za tako nešto, u svim oblastima, pa i u ovoj u kojoj ja pokušavam da opstanem i da izdržavam porodicu, potrebna je fer konkurencija i slobodno tržište. Šta mi vredi što umem da napravim film koji će videti stotine hiljada ljudi, kada je predsednikov rođak najveći proizvođač i distributer piratskih diskova?

Glavni junak ovog scenarija je državni tužilac, koji mora da bira između morala i zakona s jedne strane, i ličnog konformizma u kome je, inače, neprestano... To je oduvek balkanska stvarnost?

- Mnogim se, naoko “solidnim” ljudima to dogodilo čim se dokopaju neke vlasti ili blizine vlasti. To se svakodnevno događa pred našim očima. No, stvar nije baš tako oštro podeljena - ili si pošten i autsajder, ili si “elastičan” i uspešan u svim sistemima. Jer, kada čovek ima svoj zanat, kada ni od čega ume nešto da stvori, ne mora uopšte da bude autsajder. Kako kažu mudre bake: čovek može da se razboli samo od dve stvari - od prehlade i sekiracije. Dodao bih da je treća boljka još gora, a to je kada sebe počnete da doživljavate suviše ozbiljno. Od te boljke leka nema, a možete pritom da unesrećite silne ljude oko sebe. Što se idealizma tiče, mislim da je jedino važno, uprkos svemu, održati uverenje da je velika većina ljudi dobra i poštena. Ako počnete da revidirate ovu bazičnu premisu, a dokaza protiv je bezbroj, svakodnevno, završićete kao nesrećan čovek. Ili, kao bogat čovek, na balkanski način. Ali bez mirnog sna.

Scenario “Nebesa” bavi se “čudima” u 21. veku, iskonstruisanim, lažnim prosperitetom, a zapravo se društvo vraća u srednji vek na mnogim planovima. I današnju Srbiju vidite kao “zemlju čuda”?

- Pa jeste, u “Nebesima” postoji priča o slikaru koji počinje da slika slike koje onome ko ih posmatra mogu da napune stomak, da ga zasite. To počinju da nazivaju “hranljivom” umetnošću, pa se za umetnika zainteresuje i vlast. Nedavno sam se smejao ovoj priči, razmišljajući o njoj u kontekstu nove uredbe o podsticajima stranim producentima i povraćaju novca kada snimaju ovde. Eto odličnog primera “hranljive” umetnosti. Mi domaći filmski umetnici nemamo konkurs već dve godine, avaj, mi stvaramo “nehranljivu” umetnost. Mnogo mi je bila “ljupka” i analogija kada sam video sajt jedne kompanije koja prodaje luksuzne stanove. U budućem, zasad virtuelnom apartmanu - slikar. I to mlad, lep, vezao repić. Sve sa bojama i četkicom, je li, stvara! Mora da je i to neki stvaralac “hranljive” umetnosti, a ne one stotine naših kolega, slobodnih umetnika, slikara, koji ne mogu ni zdravstvene knjižice da overe, pa još hoće da ih teraju u aps zbog dugova nastalih tako što je Grad kasnio sa uplatom njihovih doprinosa. I oni se, jadni, bave “nehranljivom” umetnošću.

ISTI ODLUČUJU

Filmski centar Srbije ima novog direktora, Bobana Jevtića, i novog člana UO Dragana Bjelogrlića, iz Grupacije za kinematografiju, čiji ste i vi član?

- Posle dve godine bez konkursa, gore može da bude samo da hapse i biju. Jevtić je ozbiljan i preduzimljiv čovek, velika razlika posle one “nepoznate osobe” koja je na tom mestu bila pre njega. No, podeliću s vama jednu skepsu - bio je, pre nekoliko meseci, konkurs za razvoj scenarija. Daju se skromna sredstva za pisanje izabranih scenarija, na osnovu ponuđenog sinopsisa. Iz štosa, i ja konkurišem sa zgodnim “uratkom”, sinopsis “Parade 2”. U komisiji, stara ekipa koja je više puta odbijala moje projekte, strateški se raspoređivala, te su davali, naizmenično, jedni drugima. Čitavu deceniju ringišpil “ja tebi - ti meni”! I mada je “Parada” imala tri nagrade u Berlinu, i sve sa Evropom i regionom milion gledalaca u bioskopima - odbiju me. Ponovo. Kao što su odbili i scenario “Parade”, te što se tiče boljeg vremena, stvar je relativna. Meni ne može da bude bolje dok isti bilmezi odlučuju.

PODALjE OD DNEVNE POLITIKE

Svet moralne i svake druge korupcije o kome pišete vidimo realno - neki su ovde i dalje bogati, neki i dalje na vlasti, neki i dalje gladni i siromašni, neki su opet “patriote”, neki su se preko noći “promenili”... Kako običan čovek da sačuva dostojanstvo u vrtlogu takvih društvenih i političkih “preobražaja”?

- Te ljude o kojima govorite ne znam lično. Držim se podalje od njih. Ne zanimaju me niti njihove teme, poligrafi, prisluškivanja, podmetanja, sitne zlobe, sujete, dnevna politika. Kao poslanik trudim se da promovišem određene ideje, da dajem predloge koji mogu da pomognu umetničkoj i kulturnoj zajednici, da im olakšaju život i stvaralaštvo. Kao i da malom broju ljudi u Srbiji koje još zanimaju proizvodi kulture oni budu dostupniji, čak i u sredinama gde je kultura davno rekla “laku noć” - tamo gde su im, pored posla i nade oteli i bioskope, i domove kulture. U politici me samo to zanima, ništa drugo. I trudim se da budem običan čovek koji sebe ne doživljava ozbiljno, ali zato doživljava najozbiljnije svoju porodicu i svoj rad.

novosti.rs