|
Draško Ređep: Zavera dobrog ukusa
izvor: novosti online foto: vn 05.12.2015.
Verovatno je “trajati” jedini glagol koji najprimerenije naleže na šezdesetak godina mog kritičarskog i esejskog rukopisa. Bolje rečeno, obraćanje drugima. Iza mene je više od 40 objavljenih knjiga, ali moram da kažem: nisam ja ništa posebno vredan, nego su drugi lenji. Ovo u razgovoru ističe dr Draško Ređep, koji ovih dana uz književni beleži i lični jubilej, 80 godina života. Godišnjice su u znaku čak tri nove knjige, upravo izašle: ogledi “Zemlja ravna, ljudi slučajni”, “Antologija Ćopić” i studija “Život ili ponašanje”. Dve su posvećene supruzi Jelki, koja je minula svetom pre godinu dana.
Prisećajući se da je prvi ogled objavio još kao gimnazijalac, i to o Jari Ribnikar, Ređep veli:
- U decenijama kada je bilo više nego dovoljno čitati nove naslove i promišljati o njima samo pet godina, moje trajanje se čini nekome i neobičnim. Nekad i sad bile su vrednosno efikasne za obavezan pasus, pa još i sa fusnotom, za bezbedno mesto u istoriji književnosti. Slučajevi M. Bogdanovića i Mihiza u toj zoni opštosti nisu samo anegdotični već i poučni. Većina mojih kompromisa je uzrokovana i naporom da mogu svoje Da i svoje Ne, ali i svoje ćutanje, da postvarim. Morandi, uprkos zabranama Musolinija, ostajao je slikar, a Nolde je preživeo nacizam. Sve više uspevam da bez zazora čitam biografije kritičkih umova Italije, od Papinija do Malapartea.
Vaša intelektualna interesovanja su gotovo renesansne prirode, od književnosti, preko filma, do slikarstva?
- Od mnogobrojnih mojih opsesija, traganje za izvesnošću neizvesnog je bilo presudno. Ali je i ono bilo jedva dovoljno da, nekad i sad, disciplinuje moju neurotičnu radoznalost. Još i ovo ostaje kao bitno: strah da ostanem u blizini, kobno paralelno, sa nekim sudbinama, gradovima, iskustvima. Nije li na italijanskom ratištu na Pijavi, u austrougarskom Koporanu, Konjović bio jedva koju stotinu metara na razdaljini od Crnjanskog, takoreći u istom rovu, a da se nikad nisu sreli? Možda nije u pitanju glad prepoznavanja koliko pitanje podrazumevanja.
Vaše stvaralaštvo duboko je vezano za Vojvodinu, o kojoj ste pisali na mnogo načina, uvek sa posebnom osećajnošću...
- Jedini san koji mi je do bola, do sreće, ostvaren jeste da sam živeo i živim u Novom Sadu. Međutim, nije li Danko Popović napisao “kako me Aranđelovčani ne pitaju nikad kad sam došao pod Bukulju, nego kad sam se vratio”? Sombor, moj barokni brat, Vršac, jedina naša metafizika dostojna De Kirika; Subotica, kao secesionistički rastanak... Varoši srpskog severa su tako različite, tako neprikosnovene u svom tajanstvenom bogatstvu. Podvig Petrua Krdua da u varoši koja umire od Sterijinih vremena stvori evropsku prestonicu poezije utoliko je značajniji.
Teško je samo nabrojati vrhunske umetnike sa kojima ste se družili, viđali, razmenjivali ideje, polemisali...
- U druženjima sa Konjovićem, Matićem, Crnjanskim, Antićem, Dizdarom, Cesarićem, kanda sam najpre prepoznao nešto neuhvatljivo ali sjajno: mentalitet nalik na Vojvodinu staru. To je bio moj jedini orden. Sa Kaporom i Balaševićem zauvek sam ostao na “vi”. I u tom bajagi rastojanju bilo je toliko (pod)razumevanja. Stizala su mi i pisma Krleže, Andrića, Boskea, Moroa, Crnjanskog, ali i prvi primerak kapitalnog “Velikog rata” Aleksandra Gatalice. Ali i rana firentinska razglednica Milisava Savića iz 1991, i nekoliko najava romana o bajkovitom modelu Botičelija, iz porodice Vespuči. Nisam tašt, no ostajem uveren u dostojnost druženja.
Zašto se sve više govori kako odavno nemamo književnu kritiku kakva je nekada bila, niti autoritete koji su hrabro razdvajali žito od kukolja?
- Moja kritičarska generacija, čak iako je svirala u iste gajde u jednom času, više ne postoji. Neki su zauvek otputovali, neki su odustali. Neki simuliraju istraživanje nepoznatog autora onih davnih dana, koji će dalje ostati anoniman. Neki su se zaboravili. Neki tupoumno misle da su svi novi klinci jednaki, kao Kinezi, koji takođe samo za naše skučene dioptrije to ostanu. Obrazac kritičara od rase ima dvojnika. On je onaj guru koji one koji dolaze, nikad patetično, podstiče da idu svojim, nikako njegovim putem. Kritičar živi sa knjigama, ne od njih. Njegova projekcija knjiga nalik je na brodolomničku poruku: Ima nas koji nismo mirovali.
Poznati ste kao izuzetno žovijalan sabesednik, spreman za razgovor na svaku temu?
- Znam da opaska da sam veliki i večiti usmenjak treba da zvuči ironično. Ali tokom svog veka, učeći da razgovaram, a ne besedim, postajao sam onaj drugi, i meni nepoznat svat. Taj neokončani dijalog života započeo sam na novosadskoj Tribini mladih, našem drugom univerzitetu. Onde se pronalazilo ono sveto, dijagnostičko drugo mišljenje. Pa Matićev salon, u beogradskoj Ulici vojvode Dobrnjca 26. Onde se još pisalo “u saradnji”. Moje usmenjaštvo, međutim, navodno barokno, zaista je i moj tajni, unutrašnji neprijatelj. Dosadivši drugima, ali i sebi refrenima dopadljivosti i cinizma, katkad se ustručavam da ih zabeležim. I rečenice minu zauvek.
Našu kulturu zadužili ste i kao književni urednik...
- Uređivao sam “Prvu knjigu” Matice srpske od 1959. do 1974. Nisam bio Juda. Naime, zbog fizionomije edicije, autore sam mogao da objavim samo jednom, a među njima su i neki koji pripadaju modernoj klasici srpske književnosti. Uređivao sam časopis Relations, a posle odlaska Petrua Krdua, od 2011. uređujem izdanja Književne opštine Vršac, kao i časopis “Kovin”. Uprkos nerazumevanju, besparici, zloj volji s kojima se borio i Krdu. Očevidno, u mom slučaju, nije u pitanju hobi, nego zavera dobrog ukusa.
Kako biste sumirali minule stvaralačke decenije?
- U mladosti imao sam tri tiha pravila: popiti piće, ne treba preterivati, malo je mene ponekad žao. Ali to su bili davni, rani jadi. Ostaće, srećno poživele, bar tri moje sintagme: srpski sever, vertikalna generacija i ćirilica kao govor koji promišljamo, sanjamo, prepoznajemo. Malo li je? Moram da pomenem i moj omiljeni citat čiji je autor Miro Glavurtić: “Osipate se, Vaša visosti”.
ŠTAMPARSKA GREŠKA
U proleće 1974. Ređep je objavio esej koji je u rukopisu imao naznaku: pedeset godina od smrti Dušana Vasiljeva. Međutim, ko zna s kojim mislima korektor i urednik iznad naslova izostavio je ono “pe”, pa je ostalo da je to desetogodišnjica od smrti pesnika. - Bio sam očajan: Vasiljev je na osnovu tog nadnaslova mogao biti moj student. I tog dana, na Studentskom trgu, kod Savke i Velibora Gligorića, bili smo na ručku Lela i Dušan Matić, Ivo Andrić, Marija Crnobori, Jelka i ja. I tada je Andrić, kao da je imao u pripremi odgovor za novonastalu situaciju, rekao u po glasa: “Znate, Ređep, treba tako pisati da ni korektora ne navedete na pogrešan put”.
OD PASA – AKADEMAC
U “Antologiji Ćopić” Ređep se prisetio jedne sedeljke u njegovom domu, kada su zajedno bili tri akademika, Ciril Kosmač, Aco Šopov i Branko Ćopić. - Samoironičan do dna, sa genetskom željom da mu dosetke budu upamćene i prenošene s kolena na koleno, još u ponekoj preostaloj bašti slezove boje, Branko je bez zazora rekao: “Ja bih voleo da do pasa budem akademik, a od pasa nadole akademac”.
SLOBODNI ATAR
- Romantizam, sa svojim pesnicima koji su umirali veoma mladi, od jektike često, navikao nas je da praštamo njihove početničke strofe. U 19. veku, uostalom, jedino je unapred svemoćni, nedodirljivi Gete mogao da se usudi da presudi prekorno Zemeringu, koji je otputovao zauvek: “U sedamdeset petoj! Alž su ljudi glupi! Nemaju hrabrosti da izdrže duže”. I da se obrati Šileru: “Kako si smeo da umreš tako mlad!” Dugovečnost je prvostepena životna privilegija. Jedino ona i meni dozvoljava opasno poigravanje sa takozvanom vertikalnom generacijom. Otuda je Jelkina i moja kuća, i sad i nekad, slobodni atar za nove klince. Neobičnost je srodna blagorodnosti - kaže Ređep
|
