Jedan od važnijih utisaka ovogodišnjeg festa ostavio je i film "Top je bio vreo" reditelja Bobana Skerlića, koji je premijerno prikazan na otvaranju festivala.
U teškoj i dirljivoj drami koja kroz doživljaje jednog dečaka govori o ratnom Sarajevu devedesetih godina, glavnu žensku ulogu igra Anita Mančić. I mada su nakon premijere filma stigle odlične kritike, posebno za njen lik Hatidže, naša sjajna filmska i pozorišna glumica još nije videla ovo ostvarenje - tokom premijerne projekcije u Sava centru sa ogromnom tremom sedela je u VIP sobi zajedno sa rediteljem i "osluškivala" reakciju publike:
- Ne znam kako izgleda film, mogu da govorim samo o svojim utiscima posle kritika koje sam pročitala - kaže za "Novosti". - Proći će dosta vremena dok ne budem skupila hrabrosti da ga vidim. Ne volim završene stvari, one na koje više ne mogu da utičem, a ne volim ni sebe da gledam na filmu, i iz tih razloga imam problem. Nije da nikada nisam gledala filmove u kojima igram, ali je to za mene uvek bio veliki stres. Posebno ako smatram da sam učestvovala u nečemu što je imalo sve predispozicije da bude dobro i važno, a to je imao film "Top je bio vreo".
* Lik Hatidže koji ste glumili, žene koja prihvata srpskog dečaka koji je ostao bez roditelja, bio je hvaljen još pre nego što je film prikazan. To vas nije ohrabrilo?
- Zbog toga imam veći problem - bojim se da ne vidim nešto što ne valja, jer sam nekako sama sebi najveći kritičar. Nikada nisam zadovoljna ni u pozorištu, ali imam utisak da je tu moguće i dalje obrađivati i nešto popravljati, i to samo u okviru onoga što je zadato u celini, da ne poremetim čitavu stvar. Kada je film u pitanju, strah me je da su mi "vezane ruke", da više ništa ne mogu da uradim. To me i stavlja u situaciju da nešto ne želim da gledam, posebno ako je dobro. Naravno, ohrabruju me divne kritike koje je dobio film "Top je bio vreo", posebno što one nisu bile usputne, bezvredne, nego su došle sa velikim poštovanjem. I mada sam posle predstavljanja ekipe filma u Sava centru vrlo brzo pobegla, ljudi koji su me uhvatili da mi čestitaju, kao i oni koji su imali potrebu da me pozovu telefonom i kažu kako su doživeli film, učinili su da se zaista osećam lepo.
* "Top je bio vreo" pokazao je da je moguće govoriti o ratnoj drami na ovim prostorima, a ne povrediti osećanja nijednog naroda kome se ona dogodila. Koliko je takvo razumevanje moguće u životu?
- Nekako mi se čini da se užas iz devedesetih još nije zaustavio, da na drugačiji način i dalje traje, da nikako da stignemo do pomirenja, i da te nove, mlade generacije krenu da se vaspitavaju na praštanju. Prevazilaženje svih glupih razlika do kojih su nas doveli ljudi koji su odgovorni za taj užas suštinski nije ni počelo. A u svemu tome, čovek kao individualac, kao ljudsko biće, izgubio je smisao. Ljudski život postao je samo broj. Sećam se da sam za predstavu "Rođeni u eks-Ju", koju smo igrali u Jugoslovenskom dramskom, dala ideju reditelju Dinu Mustafiću da ona počne našim matičnim brojevima. To je jedino što danas nosiš sa sobom, po čemu te država prepoznaje, i tako te na kraju i tretira - ti si samo jedan broj, više od toga za bilo koji politički interes ne postojiš. To je ono što je strašno, i kad pogledamo sve žrtve koje su se dogodile, strah me je, zapravo, da ova ratna priča još nije završena.
* Da li je suštinska vrednost ovog filma upravo u vraćanju ljudskosti i saosećanja prema svakom čoveku?
- Često sebi postavljam pitanje zašto ne bih postojala samo kao ja - da niko ne razmišlja kojoj naciji pripadam, kome se bogu molim, u kojoj sam partiji... Zašto jedni druge ne posmatramo samo kao ljudska bića sa svim onim osećanjima i mislima koje imamo? Jer, svi smo mi jednog trenutka bili mali. Neko je nas poželeo na ovom svetu, neko nas je dočekao s puno ljubavi, voleo nas, vaspitavao, ulagao u nas. Jedino tako posmatram ljude - ne kao bogate, siromašne, ružne, lepe, pametne, glupe, crne, plave, žute, crvene... Neke ljudske sudbine, neki ljudi, to je jedino što me zanima. Te vrednosti ima film "Top je bio vreo", jer šalje poruku kako je i u najstrašnijim uslovima moguće biti čovek. A svako od nas ima svoje iskustvo za ovih dvadeset i nešto godina života na ovim prostorima. Nekome je bilo lakše, nekome je bilo strašno. Ali, u tim ekstremnim uslovima u kojima smo živeli, ono što vidim jeste da smo se skoro navikli na užase, jer se organizam prosto bori od takvih situacija tako što navikava na njih. Zaboravili smo mnoge vrednosti, navikli smo na laž, nečoveštvo, krađu, korupciju, jer smo to već toliko puta gledali. A moramo da se vratimo na ono biti čovek, i kao čovek pomoći drugom čoveku. To je jedina nada za sve nas. Hajde da prvo krenemo od sebe, da vratimo to što je ljudsko u nama, a onda ćemo sve gledati drugim očima, i tako ćemo menjati svet.
* Gotovo uporedo sa filmom "Avgust u okrugu Osejdž", koji smo gledali na Festu, vi ste u istoj drami Trejsija Lejtsa u Ateljeu 212 premijerno igrali ulogu Barbare. Šta je vama najuzbudljivije u toj porodičnoj priči?
- Lejts je napisao univerzalnu dramu, gorko duhovitu, o tome na koji način se razračunavamo sa roditeljima, da li im praštamo i kako, da li roditelji nama praštaju, šta oni očekuju od nas... To je sjajan tekst u celini, ali postoji deo kada Barbara koju igram govori o svom poslednjem razgovoru sa ocem. Ona kaže: "Sećam se da je moj otac govorio o ovoj zemlji, i da je rekao da je ona najviše podsećala na kupleraj, a da je danas samo rupa puna govana. Sada pomišljam da je pričao o ovoj kući, svojoj porodici, svom braku. Ali, bilo je neke tuge u njegovom glasu, kao da je sve već prošlo. Kao da je sve već gotovo. Kao da se već sve završilo. Niko nije video ni kad, ni kako. Ova zemlja, ovaj eksperiment, ova oholost, ovo je gore od kataklizme". Meni je ovaj citat najuzbudljiviji momenat u predstavi, izgovaram ga "punih usta", sa užasom koji osećam, i toliko se poistovećujem sa tim rečima kao da ih tog trenutka ne govori Barbara, nego Anita.
UMETNOST NEMA KRAJ
* Videli smo vas premijerno i kao Filomenu Marturano, u režiji Jagoša Markovića, i tu "nosite" celu predstavu. Da li ste došli u fazu da mirno možete da sedite na vrhu svoje "planine"?
-Ne bih to nikako želela, jer bih onda ubila svoju znatiželju. U umetnosti nema kraja, ako ovaj posao možemo da nazovemo umetničkim, pošto neki ljudi danas smatraju da treba da zarađujemo pare. Umetnik nikada ne sme da bude zadovoljan postignutim, jer je samokritičnost ono što ga gura napred. Postoji toliko stvari koje ne znam, koje bih volela da istražim. Onog trenutka kada bih rekla sebi - da, to je to, ja sam sada kraljica ovih prostora i samo ću da ubiram plodove svog rada, mislim da bih umrla kao glumica. Želim još da stvaram, da napredujem. To što sam uradila, to nije kraj. Doći će, naravno, i taj kraj, ali on nije sada. Volim da eksperimentišem, da grešim, imam poverenje u sebe, ali postoji i ta doza uznemirenosti koju negujem u sebi.
DOK NAS SMRT NE RAZDVOJI
* Postoji li uloga na kojoj ste možda mogli da se "slomite"?
Predstava "Dok nas smrt ne razdvoji" u Radionici integracije je najveći izazov do sada - to je bila prva režija Mikija Manojlovića koga beskrajno poštujem, koji je prvi put bio i moj partner, i prvi tekst velike jugoslovenske glumice Mire Furlan koji se igra na sceni. Na liku Blanke, žene koja umire od raka, mogla sam da se slomim do kraja, i prvi put u životu bila sam na ivici da kažem sebi - eto, neko ti je postavio glumačke zadatke koje ne možeš da uradiš. Uspela sam da nađem put do Blanke, predstava doživljava veliki uspeh na gostovanjima, tu je sjajna Jasna Đuričić i mlada Jovana Gavrilović, ali bih volela da ovde ima više publike. Izgleda, nažalost, da ljudi nisu mnogo radoznali da se pomere sa ustaljenog mesta i dođu na periferiju. Zato ih pozivam na predstavu, "Dok nas smrt ne razdvoji" igra se 26. marta, i 14. i 15. aprila.
