Kada čujemo Bubiša, pomislimo na džez! Ova davno napisana rečenica ne bledi ni danas kada Vojislav Bubiša Simić proslavlja 90. rođendan i 70 godina profesionalnog rada. Pionir srpskog džeza, kompozitor, dirigent i višedecenijski vođa Big benda RTS, svedok je vremena kada su u Beograd dolazile svetske legende, poput Dizija Gilespija, Kaunta Bejzija, Majlsa Dejvisa, Ele Ficdžerald. Naša prestonica je tada "disala džez", a Big bend gostovao po Evropi, praćen ovacijama publike i klanjanjem jednog Kvinsija Džonsa.
- Počeo sam muziku kao amater, nisam ni mislio da ću postati ozbiljan muzičar. Kasnije sam shvatio da treba postepeno i mnogo raditi da bi čovek došao do mesta koje zaslužuje. Mnogi hoće da brzo dođu do vrha, ali zato i brzo potonu - kaže za "Novosti" Vojislav Bubiša Simić, koji je u petak uveče održao koncert sa Umetničkim ansamblom MO "Stanislav Binički", a za dva dana, u svom drugom domu Radio-Beogradu, i među prijateljima, ugasiće svećice na torti.
* Vaša ljubav prema džezu počela je mnogo pre nego što ste postali predvodnik Džez orkestra RTV Beograd?
- Još 1946. sam osnovao amaterski orkestar "Dinamo". Svirali smo po igrankama i zabavama u gradu. Deo javnosti, ali i školovanih muzičara smatrao je da je džez muzika nižeg ranga. I moja porodica je govorila da to nije poziv koji odgovara detetu iz gradske kuće. Kada se 1953. Zabavni orkestar Radio Beograda podelio na trubače i džezere, preuzeo sam džez sekciju i vodio je sve do penzije, 1986, ali nikada nisam prestao da sarađujem sa "mojim" muzičarima.
* Svirali ste u vreme kada su Beograd pohodili najveći svetski umetnici?
- Bilo je divno biti džezer u to vreme! Imao sam sreće, upoznao sam svoje uzore. Jugoslavija je bila socijalistička zemlja, ali se razlikovala od drugih iz tog režima. Zato je valjda, od 1954. godine, pa do 1970. uspela da dovede najbolje svetske muzičare. Beogradska publika je čula, možda i više i bolje nego neke druge zapadne države, a da ne govorim o onim iz istočnog bloka. Mi smo u to vreme bila jedna od retkih zemalja u kojoj se toliko mnogo slušao džez. I naši gosti nisu štedeli na komplimentima. Nisu to bile konvencionalne reči hvale, već su bili iskreno zadivljeni prijemom u našoj zemlji, ali i razumevanjem džeza. Verovatno su njihova očekivanja bila mnogo manja, jer su ovde dolazili sa predubeđenjima o Jugoslaviji kao komunističkoj zemlji, pa još na Balkanu. Za njih smo bili čista egzotika.
* Svirali ste i za Tita?
- Tita sam sreo samo jednom, kada sam sa džez orkestrom 1959. nastupao za njegov rođendan u studiju na Sajmištu. Tu je bio najveći državni vrh, kao i ambasadori stranih zemalja. Tito je posle priredio prijem u salonu na koji, kako nam je rečeno, "nismo pozvani". Baš kad smo krenuli da skidamo frakove, pojavio se neki oficir i pozvao dirigenta hora Bogdana Babića i mene prenoseći nam Titov poziv. Rečeno nam je samo da mu čestitamo rođendan i da se "udaljimo", ali ja sam se odvažio (ne znam šta mi je bilo) i pitao ga: "Da li je istina da vi ne volite džez?". "Ne, nije istina", odgovorio mi je i kao "veliki poznavalac" dodao: "Volim, ali onaj izvorni, afrički džez. Amerikanci su to kasnije komercijalizovali".
* Znači, Tito, ipak, nije "zabranio džez" posle rata, kako se govorilo?
- Nije postojala nijedna uredba koja je govorila protiv džeza, niti ga je Tito zabranio. Ali, postojali su ti kvazinovinari i kritičari koji su pisali traktate protiv džeza, tvrdeći da "ta muzika donosi sa sobom jedan nezdrav način američkog života i da deluje loše na omladinu". Srećom, nismo bili zanimljivi "višem nivou", odnosno, partiji. Bio sam šef okrestra decenijama, putovao po svetu, ali me niko nikad nije ni pozvao da budem član partije, niti mi se mešao u posao.
* Na gostovanjima širom Evrope dobijali ste aplauze od velikana džeza, ali i od najlepše žene tog doba Brižit Bardo?
- Ona i njen tadašnji suprug Ginter Saks slušali su nas na festivalu u Žuan le Penu 1960. Posle koncerta nas je menadžer pozvao da narednog jutra sviramo njihovom društvu u dvorcu iznad Nice i ponudio nam izdašne honorare. Kao svako socijalističko "čedo" ja sam morao da pozovem Radio-Beograd da pitam za dozvolu. Pitali su me gde, a kad sam rekao da je vlasnik vile izvesni Rus emigrant, usledio je odgovor: "Da li si ti normalan, to je neki provokator". Umesto da se družimo sa prelepom ženom, mi smo se vratili nazad trećom klasom voza, sa onim drvenim klupama i bez honorara.
* Šta je ostalo od nekadašnje vrhunske džez scene u Beogradu i Srbiji i "vašeg" Big benda?
- Nažalost, današnji orkestar nema ni finansijskih sredstava ni menadžere koji bi mu omogućili turneje i nastupe kakve smo mi imali. Iskreno mi je žao zbog toga, jer je ovaj Big bend sjajan, tvrdim da su mnogo bolji od nas. Mlađi su, školovani, imaju bolje instrumente. Mi tada nismo mogli da nabavimo ploču, oni danas imaju internet. Mi smo bili delom talentovani amateri, delom doškolovani muzičari. Big bend koji vodi Ivan Ilić je izvanredan, ali, gde da sviraju? Na festivalima u Valjevu, Novom Sadu, Beogradu. Nemaju svirke nekad po dva meseca. Od čega da plate salu u Kolarcu? O nastupima u inostranstvu da i ne govorim.
* Znamo da je danas teška situacija, ali da li se u "zlatno doba" moglo živeti od džeza?
- Na našim prostorima nikada nije moglo. Ovde svi imaju dopunske prihode, sviraju sa manjim sastavima, po nekim podrumima, retkim džez klubovima, a nekad na nastupima prate pevače koji su bliski džezu, poput Nade Pavlović. Ali, ni za koje pare džezeri neće pratiti pevače iz "one druge" muzike. Jedini čovek koga poznajem, a da živi od džeza je Duško Gojković. Ali, on je u Nemačkoj i ima mnogo bolje "menadžerske veze". Gostuje svuda po svetu, tražen je i cenjen, ali je i on slobodan umetnik.
* Osim sviranja i dirigovanja, ceo život ste komponovali?
- Dirigentsku karijeru počeo sam u ratno vreme 1944. sa orkestrom Narodne milicije. Imam veliki staž iza sebe i bogato iskustvo rada sa mnogo muzičara. Radio sam od hora "Kolibri" do Beogradske filharmonije, pisao od dečjih pesama do simfonijskih komada. Kada je Beogradsko dramsko pedesetih počelo da koristi muziku u predstavama, radio sam za njih, kao i za neke filmove i serije, poput "Salaš u malom ritu". Onda sam počeo da putujem sa Big bendom, što je nekad značilo i dva meseca turneje po Rusiji, Evropi, i nisam imao vremena.
* Ali, sada imate?
-Da, imam vremena, ali ne i snage. Nema mnogo umetnika koji su dočekali moje godine na sceni. Osim, naravno, mog dragog kolege i vršnjaka Mladena Jagušta kome se neizmerno divim. On vodi celu opersku predstavu, koncerte, ima snage i volje, sjajan je! Verovatno je naš najbolji simfonijski dirigent, a odlično poznaje i vokalnu muziku. Ja više nemam snage, umorio sam se. Mislim da je ovo bio moj poslednji koncert!
MODA HIBRIDA
* Kakav je džez koji danas slušamo?
-Danas imate muziku raznih pravaca i stilova, sve je drugačije. Sad se traži "fjužn", odnosno, muzički hibridi sastavljeni od različitih stilova, poput etnodžeza ili džeza sa ozbiljnom muzikom. Lično to ne volim, ali razumem da to rade kako bi publiku, kojoj je "puna glava" svih mogućih žanrova zabavne muzike, od mjuzikla, preko popa do nesrećnog folka, što više privukli džezu. Jer, onaj izvorni, pravi džez, nažalost, ne može da zainteresuje mnogo ljudi.
DVA SVEDOKA I PRIZNANICA
Sa Džez orkestrom RTV Beograd, Simić je 1960. godine osvojio prvu nagradu na poznatom francuskom festivalu Žuan le Pen. -Posle proglašenja pobednika došao je izvesni gospodin da nam uruči nagradu od sto hiljada franaka. Čovek nije mogao da razume zašto ja insistiram da pozovem "dva svedoka" i još mu tražim "priznanicu". Ubeđivali smo se pola sata, jer kako da jednom Francuzu objasnim "načela socijalizma".
