|
Gorki lekovi za vraćanje u realnost
izvor: vecernje novosti foto: vn 12.09.2015.
Naš scenograf Aleksandar Denić, drugi put zaredom, u anketi stručnog časopisa “Teater hojte” (u kojoj je glasalo više od četrdeset kritičara iz Nemačke, Austrije i Švajcarske) proglašen je scenografom godine.
Ovo ugledno priznanje donela mu je predstava “Baal” u režiji Franka Kastorfa, postavljena na sceni minhenskog Rezidencteatra. Prošle godine (u saradnji sa istom pozorišnom kućom i rediteljem) osvojio je priznanje za predstavu “Putovanje na kraj noći”.
Time je, zapravo, nastavljen niz izuzetnih uspeha ovog umetničkog tandema: Kastorfova i Denićeva opera “Prsten Nibelunga” dobila je brojne nagrade, uključujući i nemačku nacionalnu nagradu “Faust” prethodne sezone...
- Očigledno naš savez dobro funkcioniše. Činjenica je da smo dve godine zaredom ušli na “Teatartrefen”, smotru deset najboljih nemačkih predstava sezone - objašnjava Aleksandar Denić. - Mogu da kažem, koliko god da sam ja dobio s njim, dobio je i on sa mnom. Posle nekoliko sezona pauze, Frankove predstave ušle su u top deset, što je dokaz se naš “pakt” pokazao na delu.
Ipak, oko “Baala” se podigla velika prašina, predstava je posle sudskog procesa zabranjena na insistiranje Brehtovih naslednika?
- “Baal” je od premijere u Minhenu krenuo kao sektakularni događaj godine, uz nepodeljene simpatije publike i kritike. Ali nije naišao na razumevanje Brehtove ćerke i izdavačke kuće “Zurkamp”, pa je posle tri meseca izvođenja predstava zabranjena. Uprkos tome, čak i sudska odluka morala je da “dopusti” izvođenje “Baala” na pomenutoj smotri, a to je dodatni pravni nonsens. Bili smo zadovoljni, što zbog ulaska na “Tetartrefen”, što zbog osećaja da je predstava zabranjena nama dvojici lično poznatim, sličnim metodama iz komunističke prošlosti. Frank potiče iz Istočne Nemačke, ja iz Jugoslavije, a danas nam se to događa u demokratskom, liberalno-kapitalističkom, “slobodnom” okruženju.
Zašto je insistirano na zabrani?
- Moj scenografski impuls bio je da “Baal” smestim u Vijetnam tokom američke intervencije. U ambijent vojnih kampova, helikoptera, hanojskih javnih kuća i opijumskih soba, bambusovih kaveza - zatvora zaronjenih u vodu, radio-stanica sa rok muzikom i vojnom propagandom. U tom vizuelnom ramu Kastorf je postavio svoju režiju, preplićući Brehtov “Baal” sa Konradovim “Srcem tame”, Kopolinom “Apokalipsom”, Ćiminovim “Lovcem na jelene”, Artoom, Remboom, Batajem, “Rolingstonsima”, Bobom Dilanom, “Kridensima”... Dakle, kao i u ostalim zajedničkim predstavama, ja sam scenografijom dao pravac u kom je Kastorf razvio svoju rediteljsku zamisao. Brehtovoj ćerki je, zapravo, zasmetalo što je reditelj “Baal” stavio u širu ravan, ne držeći se striktno i isključivo dramskog teksta.
Da li su ovakve zabrane presedan ili ih poznaje nemačka umetnička praksa?
- Takva sudska odluka nije donesena još od Šlendorfovog filma “Baal”, u kom je Baala igrao Fazbinder pre četrdesetak godina. Reč je o rigidnosti naslednika velikog pisca, pogotovo imajući na umu da je upravo namačko pozorište poznato po rediteljskom teatru, odnosno punoj slobodi reditelja u odnosu na tekst. Pozorišna praksa, očigledno, odavno je prevazišla zakonske normative u ovoj zemlji.
S Kastorfom ćete uskoro raditi i dve nove predstave?
- Da, sada u Štutgartu spremamo “Čevengur”, po romanu Platonova, a potom “Dobrog vojnika Švejka” u Minhenu, inspirisanog delom Jaroslava Hašeka.
Nekom prilikom ste izjavili da nemačka pozorišna estetika ima svoje posebnosti, ali da vi “terate” svoju priču. Da li je u tome i tajna vašeg uspeha u Nemačkoj?
- Ne znam kako to da nazovem, niti kako da formulišem rezultate koje nas dvojica postižemo. Ne razmišljam ni da li je reč o donošenju nečeg novog. Jednostavno, veoma me inspiriše i intrigira sam proces rada. Verujem da tamošnju pozorišnu javnost vraćam u realnost gorkim lekovima: nemački standard rada drži konstantan nivo vizuelnog kvaliteta koji je podložan raznim modnim i trendovskim promenama, a ovo što ja pokušavam da kažem kroz svoje scenografije je neka vrsta - esencije. Pravim organske strukture koje su spojevi nespojivog, urađene realistički do poslednjeg detalja. Primera radi, u operi “Zigfrid” napravili smo planinu Rašmor, ali sa glavama Marksa, Lenjina, Staljina i Mao Cedunga kao kontrapunkt već postojećoj znamenitosti u Americi.
Verujete li da svežinom ideja (ali i stručnošću) naši umetnici imaju šta da ponude svetu?
- Za “Baala” dekor je napravljen u Beogradu, u saradnji sa scenografom i arhitektom Radetom Mihajlovićem, s kojim godinama radim na filmu. Rezultat je naišao na veliko zadovoljstvo tima i tehničkog direktora Rezidencteatra.
U našoj pozorišnoj praksi, sve češće se dešava da reditelji “preotimaju” posao scenografa, za koji je potrebno puno dara, znanja i iskustva. Šta mislite o tome?
- Taj fenomen je, kao i mnogi drugi kod nas, refleksija vremena u kom živimo i stvar je isključivo materijalne prirode. Jer, na “dobitku” je pozorište koje time smanjuje troškove i reditelj koji uvećava svoj honorar…
NAGRADE I PRIZNANjA
Visoko rangirane u anketi časopisa “Teatar hojte” bile su i Denićeva “Amerika” u ciriškom pozorištu Šifbau (2012), kao i “Dvoboj” u berlinskom Foksbine.
Opera “Prsten Nibelunga” u Bajrojtu, dobila je godišnje priznanje u anketi časopisa “Dojče bine” 2013/14, za doprinos razvoju scenografije, a u anketi “Opervelta” kritičari su Denića proglasili za najboljeg operskog scenografa godine i to u konkurenciji operskih predstava iz celog sveta.
|
