|
 Miloš Latinović o knjizi “Četiri ludila”: Šalu i zajedljivost Mire Trailović, kako je svaki neuspeh JDP još jedan uspeh Ateljea 212, pretvorili smo u matricu po kojoj živimo
Nova knjiga Miloša Latinovića, intrigantnog naslova “Četiri ludila” ("Vulkan"), veštim perom vodi čitaoca kroz gotovo vek i po našeg pozorišnog života i iskustva. A iskustvo samog autora je i neposredno pozorišno - poslednje četiri godine Latinović je direktor Bitef teatra i istoimenog festivala. Može se reći i najneposrednije: “Četiri ludila” prate četiri priče, a jedna od njih (kao i “ludilo”) sasvim je lično, njegovo...
- Moja ideja je bila da pokažem kako umetnost nastaje bez obzira na okolnosti, bez obzira na to da li je zaštićena carskom, državnom moći i imetkom ili pak u plamenu entuzijazma ljudi koji lutaju od grada do grada, igrajući predstave - ističe na početku razgovora Miloš Latinović. - Umetnost uvek ima svoj ključ i razrešenje, njoj se uvek treba diviti jer je plod jedinstvenog talenta i volje.
Zašto baš “Četiri ludila”?
- Suštinski, to jeste ukazivanje na četiri toka romana, ali naslov je sadržan u prosedeu, Kamijevom citatu da ludilo Kralja Lira nije samo jedno ludilo. Ni naši životi nisu satkani samo od jedne priče, odnosno jednog ludila. Pogotovo kod ljudi koji se bave umetnošću ili nekim drugim kreativnim poslom. I sam sam doživeo dolazak iz Kikinde (ili povratak u Beograd) kao jednu vrstu radosti, izgrebane pogledom ljudi. Legitimnim i realnim, jer je bio njihov pogled, a s druge strane bio je pogled koji duboko ranjava i povređuje. U svima nama lome se različite priče, kao u jednom od junaka romana: oseća iskreno poštovanje prema svojoj ženi, ali i ljubav prema mladoj koleginici, glumici.
Jedna priča je intimno vaša, ona koja govori o direktoru pozorišta Aleksandru?
- Reč je o pet činova Miloševog dolaska u Beograd... Imao sam različite verzije te priče, opredelio sam se da ne bude u prvom licu. Aleksandar je moj alter ego. Ovo ime pripada mom najboljem prijatelju, glumcu iz Kikinde, koji je poginuo pre pet godina. Inače, imena likova i toponimi u mojim delima nisu slučajni i uvek su tačni.
Da li je tačno i da je “život direktora pozorišta tegobna plovidba morem kompromisa, puna bednog povlađivanja i gadosti udvorištva, nekontrolisanog besa, dramatičnog praštanja, pompeznih pomirenja”?
- Jeste, i ne odnosi se samo na današnje vreme. Direktor pozorišta se suočava sa besparicom, nerealnim planovima saradnika, megalomanijom bez pokrića, hirovima umetnika i, naravno, sopstvenim demonima koji ga jednovremeno i progone i zadržavaju u pozorištu.
Povratak u Beograd i boravak na čelu teatra, kako kažete, dali su vam priliku da se uverite u to da u ovom gradu ništa nije vredno osim samoljublja?
- Imam taj utisak, iako bih voleo da grešim. Moj povratak u aktivni društveni i umetnički život govori mi da sam, nažalost, u pravu. Da se stalno susrećemo sa samohvalisanjima, egocentrizmom i da izvan toga gotovo da ne postoji prostor. Kako bi rekao jedan moj prijatelj, poznati reditelj: “U ovom Beogradu sve je fantastično, a nije...” Kao nacion ćemo se ugušiti u toj samoživosti i samodovoljnosti. Postali smo ljudi koji više ne uživaju u sopstvenoj sreći koliko u tuđem porazu i nevolji. Šalu i zajedljivost Mire Trailović (kako je svaki neuspeh JDP još jedan uspeh Ateljea 212) pretvorili smo u matricu po kojoj živimo.
Vaše priče obuhvataju četiri različita razdoblja?
- Da, od kraja 19. veka do naših dana. Odnosno, od putujuće trupe Murarija po Vojvodini, preko osnivanja Srpskog narodnog pozorišta (priče o Jovanu Kneževiću i Jovanu Đorđeviću), tu je i Joca Savić sa njegovim trijumfalnim i nesvakidašnjim vraćanjem Šekspira na pozorišnu scenu Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, do moje lične priče i angažmana u Bitef teatru.
A sve ih, na neki način, povezuje Kralj Lir?
- On je lajtmotiv romana, “diktira” ga Savić, koji otvara Šekspirovu scenu u Minhenu čuvenim komadom, ali Lirovo ludilo je prisutno i prelama se na različite načine i u ostalim pričama romana. Lir je netipičan vladar jer se odriče prestola u korist ćerke i verovanja u budućnost. Ipak, doživljava poniženja i nepravde, a svetlost u tom mraku mu pokazuju samo Luda i dobri Kent. Današnji vladari ne konsultuju Lude, a ljudi kao što je Kent sve je manje... Imao sam sreću da imam prijatelja poput Kenta, da poslušam njegov savet i izbegnem Lirovu sudbinu.
Kažete da su vlastodršci “dečački ranjivi, uvredljivi, osetljivi na sitnice...”?
- To su već tradicionalne osobine naših i najmanjih političkih moćnika. Svi problemi, umetnički, politički, društveni, dolaze iz tog neukrotivog mentaliteta. Blizak je iracionalnosti: i kad u njemu sagledavamo ono što je dobro, a pogotovo ono što je loše. Često se radujemo i oduševljavamo banalnim stvarima, dok destruktivno delujemo na duhovne, posebno materijalne stvari oko nas. Jednostavno ih uništavamo. Ako nešto korenito ne promenimo, mislim da će nam mentalitet doći glave. Posebno je opasno što sve više zanemarujemo neke osnovne vrednosti: obrazovanje i vaspitanje.
Kišom se završavaju sve vaše priče, da li je ona tu da sve spere, umije, očisti?
- Čest je motiv u mojim delima, jedna knjiga nosi i naziv “Sto dana kiše”. U “Četiri ludila” ima realno, ali i sudbinsko značenje. Ponekad lekovito pomaže, ponekad ruši sve pred sobom. U stanju je da spere, zamuti, pa i proguta. I, eto, opet, sličnosti s našim mentalitetom...
BITEF FESTIVAL -
U protekle četiri godine, Bitef festival je prošao kroz nekoliko faza. Promenio je tri selektora i umetnička direktora (Jovan Ćirilov, Anja Suša, Ivan Medenica), prevalivši ponovo put ka evropskom i svetskom značaju, kakav je bio u početku... Inače, 49. Bitef je po svemu mogao biti poslednji, osim po nepristajanju Anje Suše i Bitef tima na gašenje. Jer, tada smo imali u budžetu 32 miliona, danas, dve godine kasnije - pedeset. Za te dve godine uspeli smo svojim radom i ponašanjem da vratimo poverenje u veličinu i potrebu za ovakvim festivala. Uostalom, Bitef je ponekad veća nepoznanica u Srbiji nego u svetu.
BITEF TEATAR
Mislim da je najvažnija stvar koja se desila u ove četiri godine mog mandata da je sve ostalo po starom, da smo nešto i doprineli, da se radi na kontinuitetu, da ništa nismo poništili, a da smo publici pokušali da pokažemo sva dostignuća i lica Bitefa. Verujem i da je u ove četiri godine postalo jasno, ne samo Beogradu već i Srbiji, da ćemo tako i nastaviti.
novosti.rs
„Zlatna arena” Glogovcu, za režiju koprodukcija Radoviću
Umro Predrag Gojković Cune
Bogdan Diklić: "Majstore" sam igrao u svom odelu
Nova uloga festivala srpskog filma u svetu
Otvoren festival „Boljšoj“ u Drvengradu
"Misterija organizma" i dalje izazov
Na Pulskom festivalu 88 premijera, na programu i „Dnevnik mašinovođe“
Završen najposećeniji „Egzit“ do sada
|
