|
 Već duže od četiri decenije Bogdana Diklića gledamo u kultnim filmovima koji su ispisali istoriju sedme umetnosti na ovim prostorima, a publika ovogodišnjeg Festivala evropskog filma na Paliću gledala ga je u dva nova filma: "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato" Srđe Penezića i "Igla ispod praga" Ivana Marinovića, čijem je prikazivanju preksinoć prisustvovao.
Posle projekcije Marinovićevog filma publika je različito reagovala, a Diklić, za "Novosti", kaže:
- To je super, to je odraz kvalitetnog filma. I ja sam se, kada sam ga prvi put gledao, povremeno smejao, a povremeno sam imao knedlu u grlu.
"Igla ispod praga" prati sukob i stalno preplitanje vere i sujeverja, kakav je vaš stav?
- Moj stav je moja duboka intima. Ja sam verujući hrišćanin, pravoslavne veroispovesti. Ne mogu da kažem vernik, jer to zvuči kao titula, kao neko konačno određenje, a ako je čovek verujući, to podrazumeva neku dinamiku i njegov trud da postane što bolji. Sujeverje je nešto drugo. Ponekad sam i sujeveran, naročito kada treba da letim, kad ulazim u avion, onda imam neke svoje bajalice. U tom prostodušnom sujeverju nema ništa loše.
Stalno hvalite rad sa Marinovićem. Kakvo je vaše iskustvo u radu s mladim rediteljima?
- Nema tu mlad ili star reditelj, jednostavno ili ume ili ne ume, ne postoje generacijske odrednice. Radio sam i s Danilom Šerbedžijom, Srđanom Karanovićem, doduše pre 40 godina kad je bio mlad, s Rajkom Grlićem... Ljudi često kažu mlad reditelj, a to podrazumeva da nema iskustva.
Da li pripremate nešto novo?
- Uporno mi se postavlja to pitanje i uporno odgovaram da već 42 godine, koliko sam glumac, to ide istim tokom. Nekad meseci i čak godinu dana prođe da nas niko ne zove, onda u dva meseca dobijete tri-četiri ponude. Kako ne možete da se klonirate, prinuđeni ste da neku odaberete, a neku odbijete. To je usud naše profesije, a znate kako ćete najlakše nasmejati Boga - tako što ćete mu otkriti svoje planove.
Gde je srpski film danas?
- Srpski film je tu gde je. Malo se osiromašilo, ali nije samo materijalni momenat presudan. Nekad su se snimali filmovi Samostalne filmske radne zajednice i igrali smo bez honorara i tek kada bi film krenuo u distribuciju, dobijali smo novac. Za film "Majstori, majstori" niko od nas nije dobio nikakav honorar, čak smo nosili svoju odeću kao kostim i neke rekvizite. Tek kada je počeo da se prikazuje, onda sam dobio honorar i po. Drugo je vreme bilo, ne znam zašto više nema toliko entuzijazma ili zašto pišu o nečemu što nije dostojno umetnosti - o drogi, smrti, ratu, krvi... Neću da kažem da to nije lepa stvarnost života, to nije život. Život pre svega ima isključivo i samo lepu stranu, sa određenim preprekama koje čovek mora da savladava. Američki film više ne postoji, tu i tamo u olimpijskim ciklusima pojavi se neki film, a i pored gomile TV kanala, retko kad ima nešto kvalitetno da se pogleda, kao oaza u pustinji pojavi se "Kum 2" ili neki dobar francuski film.
Da li idete u bioskop?
- Ne mogu da idem u ovo što se danas zove bioskop. Hoću da osetim miris onog olaja, osveživač vazduha s mirisom jorgovana, da puca traka, da zviždim zbog toga. Takvi više ne postoje. Ondašnji bioskopi su imali formu pozorišta, tamo sedi 300 ljudi i netremice gleda.
STAROSEDELAC NA PALIĆU
- Palićki festival je davnih godina bio samosvojan i specifičan i nije zvao glumce. Sebi sam rekao, ako me ikada budu zvali, neću da dođem na palićki festival, s velikom radošću ću ih odbiti. Međutim, kada su me pozvali, s velikom radošću sam rekao "da, hvala, dolazim" - kaže Diklić. - Moja majka je rodom iz Senćanskog Trešnjevca i svako leto sam provodio u tom selu i taj spejs šatl koji se čekao na subotičkoj železničkoj stanici trebalo je čekati tri sata. I onda su me otvorenim tramvajem vodili na Palić, tako da sam ja ovde, na neki način, starosedelac.
novosti.rs
Nova uloga festivala srpskog filma u svetu
Otvoren festival „Boljšoj“ u Drvengradu
"Misterija organizma" i dalje izazov
Na Pulskom festivalu 88 premijera, na programu i „Dnevnik mašinovođe“
Završen najposećeniji „Egzit“ do sada
|
