Milena Zupančič: Kapital je svuda postao bog

izvor: novosti online  foto: vn                                                                          24.04.2016.

Najpoznatija slovenačka glumica nekadašnje Jugoslavije Milena Zupančič nedavno se, posle tri decenije, obrela u Šapcu. Ovog puta, kao član žirija novoustanovljenog festivala “Pozorišno proleće”. Među našom publikom ostala je upamćena po ulogama u filmovima “Dečko koji obećava”, “Igmanski marš” i “Pejzaži u magli”, a pozorišni anali beleže čak šest njenih Sterijinih nagrada, i to u vreme zajedničke zemlje i velike konkurencije. Da joj slava nije izbledela, iako je u međuvremenu stasala cela jedna generacija koja je nikada nije videla na sceni, uverili smo se na festivalu. Šapčani su je susretali sa simpatijama, a ona im je uzvraćala širokim osmehom.

Kako se osećate među ovdašnjom publikom posle toliko godina?

- Više od tri decenije nisam bila u Šapcu. Sećam se da sam sa Slovenskim mladinskim gledališčem poslednji put gostovala na Festivalu Ljubiša Jovanović”, koji se nekad odvijao u ovom gradu. U Srbiji sam poslednji put boravila pretprošle godine. Našli smo se na Sterijinom pozorju Miša Janketić, Pera Kvrgić i ja, kao više puta nagrađivani glumci. Inače, veoma me iznenadio poziv da dođem na “Pozorišno proleće”. Govorila sam da više nikada neću učestvovati u žirijima jer je takmičenje u umetnosti nešto nezamislivo. Jednostavno, to se ne može meriti ni u brojkama, ni u santimetrima, ni u sekundama. Ali posle dugo vremena poželela sam da se vratim u Šabac i sretnem sa starim prijateljima. Divno je bilo videti ih opet. Najvažnije je što su obnovili festival.

U kakvim uspomenama nosite našu zajedničku zemlju?

- Čovek uvek govori iz ličnog ugla i osećanja. Ne samo što smo nekad bili mladi i sve nam se činilo lepše i bolje, mislim da smo u novim državama umnogome izgubili sistem vrednosti i duhovni nivo. Nema više ni tog znanja, ni osećanja, ni pripadnosti nečemu... Ponekad mi se čini da je postalo zabranjeno i misliti i govoriti, svuda je bog postao kapital! A on funkcioniše na drugim principima, široko otvorenih vrata za egoizam kojeg je sve više. I svako se više-manje bavi samo sobom. Zato je dragoceno sačuvati prijatelje kojih je, nažalost, sve manje. Važno je imati nekog s kim možeš podeliti misli, osećanja, stavove. Iskreno se nasmejati i iskreno rastužiti.

Nove društvene okolnosti uslovile su težak položaj teatra i kulture?

- Svi smo osiromašili, u svakom smislu. Sveli smo se na državice, a teatar nikad nije stvar samo onih na sceni već i ljudi koji ga gledaju. Strašna je razlika kada se sa 22 miliona ljudi svedeš na dva. Toliko puta manja je i saradnja. U staroj državi nismo težili da budemo unificirani, naprotiv. Među glumcima od Skoplja do Ljubljane, svako je imao svoje specifične vrline i mane. Družeći se, jedni od drugih smo učili i “krali”. I to je divno.

A svako podneblje imalo je i svoje osobenosti?

- Srpski glumci uvek su bili nekako rasterećeni. Igrali su s toplinom i ležernošću, smislom za humor. I uvek su lakše dopirali do publike. Mi smo bili sličniji severnim teatrima, a to nije lošije - samo je drukčije. Imali smo veću strogost i preciznost, težili perfekciji. Kao što smo se mi divili kolegama iz Srbije, tako su se i oni divili nama. Nastojali smo da jedni od drugih crpimo najbolje.

Bili ste u braku s velikim umetnicima, prvo s glumcem Ratkom Poličem, a potom rediteljem Dušanom Jovanovićem. Koliko su njih dvojica uticali na formiranje vaše stvaralačke ličnosti?

- Puno je brakova u umetničkom prostoru. Tako je to kad se puno zajednički radi. Susrećeš u istom krugu nekoga ko razmišlja na sličan način, a s kim možeš razgovarati i na teme van pozorišta. S Racom (Poličem) smo Duško i ja ostali veliki prijatelji, i dalje puno radimo. Duško je napisao i režirao za Borisa Kavacu, Racu i mene jedan komad, za koji su svi mislili da je autobiografski! Nije, iako u njemu ima puno autobiografskih elemenata. To je priča o troje starijih ljudi, ljubavi, prijateljstvu, erotici - što je još tabu tema. Kao da ljudi u tim godinama ništa ne osećaju... Komad se jednostavno zove “Boris, Milena, Ratko”.

Nije baš čest slučaj, čak ni u Sloveniji, da bivši i sadašnji partneri budu u tako lepim odnosima?

- Na sreću, takvi smo se našli. S Racom sam kratko bila u braku, ali je bio neverovatno fer partner. Podržavao me je, brinuo se i pomagao mi da napravim karijeru. Bio je i moj strogi kritičar. Gotovo u isto vreme upoznala sam Duška, od koga sam, takođe, učila. Bio je još otvoreniji u kritici kao i u pohvali, otkrivanju glumačkog u meni. Radila sam mnogo i pre Dušana, ali on me je naučio neverovatnoj osetljivosti koja se ne vidi na prvi pogled: kako treba “gmisliti”h na sceni.

Kakvo je danas slovenačko pozorište?

- Mislim da je dobro. Ima nekoliko mladih, vrsnih stvaralaca, iako nismo u vrhunskoj teatarskoj fazi. Verujem da su najplodonosnije bile sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Dešavale su se sjajne predstave, teatar je imao i veliku društvenu funkciju. Danas liči na društvo u kome obitava: podređeno je ponudi i potražnji, tržištu. Pozorište mora biti i zabavno, ali ponekad mora bacati i “bombice” za razmišljanje.

Šta mislite o sadašnjem trenutku u srpskom teatru?

- Pomalo sam iznenađena. Očekivala sam nešto novije ili drugačije, ali mi se čini da se kreće u granicama poznatog. Kako Bernhard kaže u jednoj svojoj drami, “sve smo već videli, sve smo već čuli”. Predugo sam već na ovom svetu, previše sam toga videla. Svaka generacija ima svoje junake, u umetnosti kao i u sportu. Može neko biti sjajan skijaš, ali šta ja mogu kad će do kraja života u mom sećanju ostati neprikosnoven Bojan Križaj ili Mateja Svet? U teatru me još može oduševiti neko divno razmišljanje ili posebno umeće, ne neke scene koje mi ne govore ništa novo. Ne može me više fascinirati magla koja se spustila iznenada.

Ipak, i dalje rado igrate u pozorištu?

- Na sreću, još uvek dosta radim u teatru. Divno je kad si u penziji, pa možeš ići kuda želiš, na ponude reći i “da” i “ne”. Poslednje sezone imam dve predstave u Mini teatru i u Drami Slovenskog narodnog gledališča. Još uvek me, pre svega, zanima s kim radim. Čovek ne sme izgubiti radoznalost. I u Sloveniji je užasna materijalna kriza, nema puno para za kulturu. Sada se drugačije razmišlja, nijedna stranka se ne otima oko Ministarstva za kulturu. Na ceni su samo interes i kapital. Došlo je doba kad kultura nije neophodna, a zaboravlja se da ono što jednu državu razlikuje od druge, kao i narod od naroda, jeste - upravo umetnost.

TUGA ZBOG PANDURA

 Svi smo ostali siromašniji preranim odlaskom Tomaža Pandura. Ali treba biti zahvalan što su neki ljudi uopšte postojali, što si s njima neko vreme mogao putovati po svetu. Pandur je još kao gimnazijalac imao svoju teatarsku trupu u Mariboru. Na Dušanov poziv, gostovali su u Mladinskom u Ljubljani. Nisam mogla da verujem da jedan srednjoškolac može da napravi tako začuđujuću predstavu. Bio je mag koji je na sceni stvarao čudesne slike. Istina, manje mi se dopadalo kad je išao samo u slike. U svakom slučaju, čekaćemo još dugo da se neko tako čaroban ponovo rodi…

LEPE USPOMENE

Veoma mi je drag film “Dečko koji obećava”. Često se prikazuje i u Sloveniji. Velika je stvar da nešto što si snimio ostane tako dugo među gledaocima. Uvek sam s radošću radila u Srbiji. Nažalost, bila sam puno angažovana u pozorištu, na filmu i televiziji, pa nikada nije bilo previše vremena da dugo tu boravim. Bilo kako bilo, ne mogu se setiti nijedne loše uspomene koju sam odavde ponela.

slobodnaevropa.org