Najduži staž na čelu jednog, svetski afirmisanog festivala još od njegovog osnivanja davne 1967. godine, popularnog Bitefa - doneo je Jovanu Ćirilovu pre dve decenije francuski orden "Vitez umetnosti i književnosti". Ali niti je to jedino priznanje koje je Ćirilov dobio, niti se njegov intelektualni angažman može svesti samo na neprikosnovenu poziciju u Bitefu: on je teatrolog, filozof, dramaturg, dramski pisac, romanopisac, pesnik, esejista, prevodilac, publicista... Rečju "retka zver" u savremenoj srpskoj kulturi. I u devetoj deceniji života ne prestaje da uči i stvara, što ovaj neverovatni, renesansni duh čini i te kako prisutnim i angažovanim u umetničkoj javnosti. Ipak, razgovor počinjemo s Bitefom, u susret 47. festivalu novih pozorišnih tendencija, koji se ove godine održava pod sloganom "Teško je biti".
* Da li je bilo "teško biti" i opstati kroz protekle decenije, uspeva li Bitef da sačuva slavu minulih vremena?
- Stvar je samo u kvantitetu. Sada imamo manje predstava, a nekada ih je bilo i po dvadesetak. Opstali smo i zbog autoriteta nekih prijatelja festivala. Primera radi, svih proteklih godina na festivalu su prisutni Nemci, uz pomoć "Gete instituta" i ambasade ove zemlje. Francuzi, takođe. Ali katastrofizam je naša karakteristika. Bitef je osnovan da bi bio negacija ovdašnje inercije, zadovoljavanja prosečnošću. U svom stilu i dalje se bori da ostane jedan od najboljih u Evropi. Tako će i 47. Bitef biti vredan pamćenja.
* Po čemu ćemo ga pominjati?
- Prvi put će se u jednoj predstavi naći samo deca na sceni, ona "starmala" koja iz svog ugla govore o iskustvima sa starijom generacijom, bez predrasuda i sa svežinom sopstvenih godina. Tokom rada na nemačkom ostvarenju Before your very eyes oni su govorili o svojim zapažanjima. To je vrlo kritička predstava kao i hrvatska "+55": u njoj starija generacija govori o putu koji je prošla u odrastanju jednog društva. Izdvojio bih i predstavu Varje Đukić Post Scriptum o Danilu Kišu, u kojoj dečak od trinaestak godina igra glavnu ulogu. Originalna je i veoma zanimljiva.
* Na jednom polu se našla mladost, a na drugom starost. Dakle, dve krajnosti?
- Ovo je vreme kada se i umetnošću ispituju sudbine i položaj manjina. Ne samo crnaca, LGBT populacije i raznih verskih grupa, njihove borbe za mesto pod suncem. I ova tema došla je kao deo tog talasa. U doba realizma u središtu su bili prosečniji ljudi, sada ekstremi.
* Starija populacija, sudeći po statistici, nije "manjina", ali se čini da nije dovoljno zaštićena i poštovana kao u nekim ranijim vremenima?
- U našoj sredini, bar po novinskim naslovima, čini se da su penzioneri ti koji izdržavaju mlade. One koji ili nemaju svojih prihoda, ili im plate i honorari kasne. Tako stariji postaju glava porodice, poglavice, kao u dobu gerontokratije. Mi smo patrijarhalna sredina i za nas je netipično nepoštovanje starijih. Ipak, u urbanijem okruženju stari smetaju mladim u zajedničkim, malim stanovima. Nisam stručnjak za tu temu, ali je i poznata stvar da u SAD modu diktira ukus mladih: kreatori samo prate i "izoštravaju" ono što se uočava na ulici. Sve je to izraženije u ekonomski razvijenijim sredinama, za razliku od naše u kojoj nema "diktata" ni starosti ni mladosti. Mi smo u svemu nedosledni... Mada, imamo velike potencijale zahvaljujući činjenici da smo na sredokraći Istoka i Zapada, Severa i Juga. Uostalom, naši mladi putuju i ne uočava se velika razlika na ulicama, između jednog Šanzelizea i Terazija. Iako nemamo more, za Beograd se kaže da je grad na Mediteranu. Po životnoj radosti, optimizmu, pa i površnosti. Imam nadu u ovaj grad, verujem u njegove potencijale i da se uvek nešto može uraditi. Tako je bilo i sa Bitefom, od njegovih početaka..
* Govorite o Beogradu, šta je sa Srbijom?
- Ako pogledamo, većina afirmisanih umetnika došla je iz unutrašnjosti. Nije teško, u svakom smislu, stići Balkanskom ulicom do centra.
* Zanimljivo je da ste se štampanim delom prvi put oglasili u javnosti pesničkom zbirkom, "Putovanje po gramatici" 1972. godine?
- I novo delo je zbirka pesama - "Poređenje prideva", u izdanju "Kova". Smatram da je poezija slobodna filozofija. Slobodna, jer je to misao obogaćena osećanjem. Nije čudo ni što je mislilac poput Lukrecija Kara celu knjigu filozofije izložio kao poemu. S puno poetskih elemenata je i Platonova "Država", ideje Kjerkegora i Ničea. Više zvuče kao književnost nego filozofija, nikako suva kao što je to slučaj s nemačkom klasičnom filozofijom, na primer.
* Nedavno ste u jednoj kolumni uzeli za primer sintagmu "jaka stvar" koja je umesto pežorativnog dobila u novije vreme afirmativno značenje. Slično je i s često upotrebljivanim glagolom "odraditi"?
- Ima toga u svim vremenima. U našem jeziku nekada je odraditi značilo otaljati, bez obzira kako. U mladosti sam čuo jedan veoma vredan savet: kad pišeš, potrudi se do krajnjih granica svojih sposobnosti. Savet sam čuo od čoveka mlađeg od sebe, dakle, i od mlađeg ima se šta naučiti. Ne kažem da sam savet uvek poslušao pošto mnogo pišem, ali ga uvek imam na umu. Kako dolazi do promene značenja nekih reči? Kad nešto stalno visi u vazduhu i uspelo je kao formulacija, počinje da se greši i shvata pogrešno. Kompromituje se. To je posledica greške ne samo u izrazu nego u mišljenju, površnosti. Ipak, ne spadam u vrstu ljudi koji će reći kako je danas sve pogrešno. Svako vreme ima svoje mane i vrline. Nismo mi izuzeci. Svi imaju svoje greške i predrasude. Sveta dužnost intelektualaca je da se bore protiv svake vrste primitivizma i isključivosti. Doslednost je nešto drugo. Ali ponekad se pod njom podrazumevaju pogrešne stvari. Stvarnost se brzo menja: u i svetu i kod nas.
* Kako je žargon ušao u sve sfere javnog života, a često neprilično "opušteno" (pa i vulgarno) izražavanje uzelo maha i u ozbiljnim situacijama?
- Za to postoji više razloga. Populizam se smatra sredstvom na putu do uspeha i dolaska na vlast. Druga stvar je što se neki političari regrutuju iz primitivnijeg sloja. Oni su i agresivniji i vitalniji. Zato mnogi intelektualci, čak i u mikrosredinama, dižu ruke pred vlastoljubivim, pričljivim i primitivnim ljudima. Ovakva pojava nije samo naša osobenost, kao ni strančarenje. Često se dešava da izuzetan znalac u svom poslu ne dobije mesto zato što na njega dođe partijski čovek.
* Da li je tako oduvek, pamtite li neke izuzetke?
- Mira Trailović je bila jedan od njih. Nije bila član partije, ali je njen muž bio u novinarstvu visoko pozicioniran, politički opredeljen. To, naravno, nije presudilo. Istina, Mira nije bila ni protivnik režima - bila je iznad njega. Nema nikakvih bitnih razlika u različitim vremenima. Različite su samo boje epohe, vrsta licemerstva. Naši satiričari su to dobro opisali, od Sterije, preko Nušića do Ace Popovića. Opisali su provincijalne mane naših vlastoljubaca i njihov groteskni dolazak na vlast, grabežljivost. Sterija je bio prvi i najoštriji. Počeli smo, dakle, tu priču sa vrhunskim satiričarem.
* Govorite engleski, ruski, francuski, dobro se služite nemačkim, španskim, italijanskim. Usavršavate li se i dalje?
- Imam svoje sveske za pojedine jezike. Kad jednu reč ne znam, pročitam je ili čujem, odmah pogledam i upišem u svesku. Često potražim i etimologiju te reči. U svemu me interesuje poreklo stvari. Kad i zašto je neka reč nastala, promenila značenje. Filozofija jeste traženje poslednje istine, a ja sam studirao filozofiju. Tu potrebu osećao sam i sa osamnaest godina. Moja majka je imala smisao za jezike. Govorila je nemački i mađarski, pa i francuski - iako nije imala osam razreda gimnazije. Važno je da čovek nosi genetski materijal, ali važno je i okruženje. Koliko sam samo stranih reči naučio u kući od majke, pa maćehe i očuha koji su, inače, bili obrazovaniji od mojih roditelja.
* Verujete li da je radoznalost prvi znak inteligencije?
- Radoznalost kod čoveka čuva svežinu ponašanja i mišljenja. Ipak, smatram da nije otmeno o sebi govoriti...
ZANIMLjIVA VREMENA
- Mislim da smo veoma darovita nacija. Živimo uvek u zanimljivim vremenima, a ona nose dozu dramatičnosti i sceničnosti. U jednom trenutku desio se pravi bum dramske književnosti naših spisateljica, koje su često pisale i o ličnim iskustvima. Žene su iskrenije i otvorenije, možda sigurnije zbog toga što donose novu generaciju na svet. Možda i zato što imaju više problema. Muškarci teže iskazuju svoju intimu. Oni misle da nije muški otkrivati slabost. A nema drame bez osećanja.
VIOLINSKI KLjUČ
- Ja sam u svakom smislu rekorder po dužini staža na čelu jednog festivala. I pored naših burnih vremena, i uprkos temeljitim političkim i strukturalnim promenama. U obrazloženju ordena "Viteza umetnosti i književnosti" navodi se da se dodeljuje za "upornost s kojom je u jednoj sredini izborena potreba i pravo na novu pozorišnu umetnost". Verujem da ljudi najrazličitijeg kova pokazuju temeljno poštovanje i strahopoštovanje prema umetnosti. Kod nas, pre svega, zahvaljujući Steriji, koji je dao violinski ključ i visoko C za tretman prema umetnosti. Zato, posle svega, imam nadu u našu kulturu i umetnike svih generacija. Ovo vreme nije ni loše ni dobro, ono samo traži velike borce i umetnike. A najbolje je - kad se obe osobine steknu u jednom čoveku.
