|
"Leptirica" koja ne umire
izvor: novosti online foto: vn 17.01.2016.
Gotovo tri stoleća su minula od kada su austrijske vlasti slale komisije da otvaraju grobove po Srbiji i vode istragu o povampirenim meštanima naših sela Arnautu Pavlu i Petru Blagojeviću i prvoj "vampirici" Ruži Vlajni, te otkako je "rođena" sama reč, čuvena kao jedini srpski internacionalizam. Ipak, od troje "zvaničnih" vampira, veću slavu (mitsku, književnu i filmsku) stekao je Sava Savanović, koji je, predanja vele, terorisao namernike oko one čuvene vodenice sve do 1880. godine, kada je njegov grob pronađen, otkopan i proboden glogovim kocem. Legenda prema kojoj su iz Savinog kovčega izletele dve noćne leptirice koje su davile novorođenčad po zapadnoj Srbiji još celih 30 godina, inspirisala je najpre Glišića da ispiše pripovetku "Posle devedeset godina", a ova priča je opet navela Đorđa Kadijevića da je 1973. pretoči u film "Leptirica".
Čuvena pripovest o neumrlom Savi oživela je nedavno i na sceni pozorišta "Dadov", gde je mlada Isidora Goncić postavila priču o mladalačkoj ljubavi (koju je dramatizovao Dimitrije Kokanov), smeštenu u okvire slovenske mitologije. Veza između modernih junaka i našeg folklornog nasleđa ostvaruje se dečjom igrom.
- Nije nam bila namera da ikoga uplašimo. U našoj predstavi ima horora, ali i elemenata komedije. Bila mi je želja da se poigram vampirima jer dolaze s našeg podneblja. Fokus je, ipak, na ljubavnoj priči i nečemu što svako od nas ima duboko u sebi - rekla je rediteljka Isidora Goncić.
Pripovetka Milovana Glišića iz 1880. poslužila je kao autentičan primer domaće književnosti koji istovremeno pruža više nego moderan i aktuelan tematski okvir u čijem su fokusu mladi junaci u svetu izmišljenih bića.
Kadijevićeva "Leptirica", od koje se generacijama gledalaca dizala kosa na glavi, prvi je srpski horor i filmski debi srpskih vampira koji su do danas ipak ostali nesrazmerno rabljen motiv u našoj umetnosti. Da li zato što dolaze "sa mračne strane", koju su poslovično optimistične vizije tadašnjeg socijalističkog društva naprosto negirale, ili zbog toga što svojim postojanjem šalju poruku da "ima nečeg" i posle smrti... Tek, ovaj horor se gotovo do danas vodi kao svojesvrsni "incident" u našoj kinematografiji, dok se istovremeno u svetu vampirski žanr svaki čas "povampiruje".
- Početkom sedamdesetih godina nisam ni pomišljao da će "Leptirica" steći toliku popularnost - navodi Kadijević povodom filma koji je davno stekao status kultnog. - Docnije razmišljanje na tu temu navelo me je da uvidim da nama veoma nedostaju umetnička dela te vrste, koja tangiraju takozvanu paralelnu stvarnost, ulaze u imaginarne prostore. Velika je mana naše umetnosti što se drži konvencionalnog i ordinarnog, činjenične stvarnosti, jer ako postoji išta što dosadi čoveku, to je stvarnost. Čovek uvek želi više od istine, više od stvarnosti, više od mogućeg. Ovaj svet bi bio nepodnošljiv kad bi se sveo samo na činjenice: neophodna nam je makar vera u postojanje onog što obično nazivamo izmišljenim i fantazmagoričnim. Otuda stalno interesovanje za ceo taj bogati fundus, jer riznica svetske umetnosti je možda i bogatija onim što se tiče nerealnog.
Svakako je ta riznica prebogata filmskim interpretacijama priča o neumrlim bićima koja postoje u predanjima otkako je sveta, veka i smrtnih ljudi (a kojima smo "mi" doprineli dajući im globalno prihvaćeno ime). "Drakula" Brema Stokera je, kao literarni predložak, "kumovao" mnogima među njima, te nas zadužio nekolicinom filmskih klasika i kultnih glumačkih ostvarenja.
Od folklornih bića kod nas, ili otmenih, uglađenih "stranaca", vampiri su tokom decenija "života na filmskoj traci" dobijali i razne druge bitne odlike - sjajne ljubavničke osobine koje im garantuju večnu popularnost kod žena, recimo. Bilo je vampira različitih rasa, polova, ali i gej vampira, pa i onih jevrejskih (u "Balu vampira" Polanskog), na koje ne deluje hrišćanski krst...
Međutim, suštinska naša fascinacija ovim bićima usled navedenih trendova ne jenjava, jer se dovodi u vezu s primarnim ljudskim strahom i uopšte odnosom čoveka prema smrti.
- Mi, naravno, ne moramo verovati u vampire, i ne znam da li bismo mogli naći nekog koga je vampir napao, ali u nama stalno živi mit koji je jači od same istorije kao gomile činjenica - smatra Kadijević. - Ljudi sa ovih prostora imaju bogatu ličnu mitologiju, po čemu se mogu porediti sa ljudima prošlih epoha, kada se živelo po propozicijama mita. "Leptirica" je dotakla tu mitsku svest u nama, a ne smemo zaboraviti da svetska kultura i počinje sa mitom, živi u mitu od Homera do današnjih velikih mitova o novim ciljevima čovečanstva, o svetu prosperiteta i blagostanja...
PODMLAĐIVANjE VAMPIRA
Izuzetno uočljiv je trend neprekidnog "podmlađivanja" i "prolepšavanja" ovih besmrtnika - od vampira u ozbiljnim godinama poput Maksa Šreka, Bele Lugošija, Kristofera Lija, Klausa Kinskog, do mišićavih tinejdžera - manekena za kojima uzdišu gledateljke, a čiji likovi nemaju mnogo veze sa mitološki, arhetipski utemeljenom predstavom vampira. Naglu njihovu "glamurizaciju" verovatno je izazvao "Intervju sa vampirom" iz 1994, kada je reditelj glavne uloge podelio tada verovatno najpopularnijim i najprivlačnijim muškarcima na planeti, Bredu Pitu, Tomu Kruzu i Antoniju Banderasu. Kruzov Lestat iz ovog ostvarenja proglašen je najpopularnijim vampirom, i pored potonje "edvardomanije" i ostalih "manija" izazvanih sagom "Sumrak". Mnogobrojna ta nova, fizički sve atraktivnija (i sve manje zastrašujuća) filmska otelovljenja neumrlih bića, sve više ih udaljavaju od početne matrice zasnovane na mitu.
|
