|
Bjelogrlić: Veru mi daje naš dobri duh
izvor: evn foto: vn 07.01.2016.
Godinu koja je pred nama glumac, reditelj i producent Dragan Bjelogrlić započinje pripremama za novi veliki projekat - film "Čuvari formule", za koji scenario piše zajedno s rediteljem i scenaristom Vukom Ršumovićem.
Poslednjih dana decembra ovaj projekat dobio je podršku na konkursu Filmskog centra Srbije, i kako Bjelogrlić kaže priča se zasniva na autentičnom događaju, i na motivima romana "Rascepi" Gorana Milašinovića.
- Želja mi je da kroz filmsku fikciju i ono što se zaista dogodilo u Institutu u Vinči 15. oktobra 1958. oživim i široj javnosti predstavim jedno vreme, veliku ljudsku dramu i misteriju koja traje gotovo pedeset godina. To je pokušaj naših naučnika da naprave atomsku bombu, u tajnoj operaciji koju je naložio Josip Broz, i tragični incident kada je tim najvećih umova tadašnje zemlje tokom eksperimenta u nuklearnom reaktoru bio izložen smrtonosnoj dozi radijacije. To su bili elitni atomisti Radojko Maksić, Roksanda Dangubić, Draško Grujić, Stjepko Hajduković i mladi genije Života Vranić.
Po onome što se danas zna, tajnim nuklearnim projektom rukovodili su Aleksandar Leka Ranković, šef Titove tajne službe, i Jovo Kapičić, nekadašnji general Udbe. Da li će se film baviti i tim političkim ambijentom?
- Jedan od najvećih problema s kojima se Vuk Ršumović i ja susrećemo upravo je to što je ova priča toliko velika, toliko puna tajni i misterioznih podataka, da se od nje može ispričati više priča i snimiti više filmova. Politički i istorijski kontekst pedesetih godina dvadesetog veka, kad jedna mala zemlja koja ne pripada nijednom bloku dolazi na ideju da napravi atomsku bombu, već je sam po sebi intrigantan. Meni, međutim, nije u prvom planu ni politički, ni naučni nivo ovih događaja.
Zašto smatrate da je važno da danas vidimo tu misterioznu priču koja je iznenadila svet, i na šta se fokusirate u filmu?
- Ono čime se najviše bavimo u "Čuvarima formule" jeste nesvakidašnja, par ekselans priča o ljudskoj humanosti i empatiji koja je za širu domaću i svetsku javnost ostala nepoznata. Naime, posle te nuklearne nesreće, naši naučnici prebačeni su u Pariz, u kliniku "Kiri". Tu je, prvi put u istoriji svetske medicine izvedeno presađivanje koštane srži, koje im je spaslo život. U antrfileu koji je neka misao koja me vodi kroz scenario, iako ne volim floskule, zapisao sam da svet pokreću velike ideje takozvanih velikih ljudi, ali da svet opstaje na malim ljudima, spremnim da se žrtvuju.
Koliko će tu biti fikcije, a koliko autentičnih činjenica?
- Biće dosta fikcije i trilerskih zapleta, ali najvažnije činjenice će ostati, kao i autentični istorijski likovi: Leka Ranković, čuveni Pavle Savić koji je osnivač Instituta u Vinči, i mnogi drugi. Jedan od glavih junaka je francuski lekar i profesor Žorž Mate, koji naučnicima osuđenim na smrt nudi spas u metodi presađivanja. Problem je što su svi dotadašnji eksperimenti rađeni na glodarima bili neuspešni. Presađivanje koštane srži nisu preživljavali ni primaoci, ni davaoci. Ipak, petoro Francuza, neki mali, obični ljudi, rizikovali su svoj život da bi spasli nepoznate ljude - dobrovoljno su se prijavili da našim fizičarima daju svoju koštanu srž. Dakle, ljudi koji su radili na oružju koje uništava svet, i sticajem okolnosti sami postali osuđenici na smrt, preživeli su zahvaljujući humanom gestu nepoznatih ljudi, u jednoj drugoj zemlji.
Da li bi i sada tako veliki gestovi mogli da se dogode?
- Apsolutno sam siguran da danas tako nešto ne bi moglo da se desi. Naši naučnici su kasnije upoznali svoje donore. To su bili Parižani Odit Dragi, Rejmon Kastanije, Marsel Pabion, Alber Biron i dr Leon Švarcenberg, i postali su sa njima bliski prijatelji. Posećivali su se, krštavali decu jedni drugima. Profesor Mate je zauvek ostao vezan za Beograd - bio je jedan od osnivača Onkološkog centra na klinici "Bežanijska kosa", i jedno krilo ove bolnice nosi njegovo ime. Često je dolazio ovde, tokom NATO bombardovanja uspevao je da dopremi citostatike, i uvek je insistirao da spava u bolnici, nije hteo da ide u hotel. Danas takvih ljudi više nema, i ovaj događaj sa današnje distance deluje neverovatno, kao neka bajka.
Da li je nestajanje ljudskosti ono što danas i najviše plaši?
- Taj proces je davno počeo, i to obezljuđivanje je nešto s čim živimo. Današnji svet u svojoj najcrnjoj fazi korporativnog kapitalizma postao je surovo mesto - ustrojen je tako da je čovek usmeren samo na sopstveni opstanak. U savremenim društvima otuđenje je dovedeno do vrhunca, i do najradikalnijeg oblika življenja. Ove događaje sa emigrantima iz Sirije i Avganistana većina u svetu posmatra iz svojih udobnih fotelja, a jedino što ih u svemu tome zanima jeste ono što ih plaši - da će ti ljudi sutra biti pred njihovim pragom, i zato gledaju kako da podignu što veću ogradu kako im oni ne bi ušli u dvorište.
Kako izgleda kada se ta ideologija korporativnog kapitalizma postavi kao nova religija u zemlji kao što je naša?
- Poslednjih godina, možda najviše upravo 2015, isplivalo je na površinu da se svet nalazi u novom prestrukturiranju. Sve što se dešava oko nas, terorizam, emigracije, političke igre velikih sila, pokazuje kao da nam treći svetski rat kuca na vrata. A kad pogledamo ovaj naš prostor, onda vidimo da tu dolazi do raznih devijacija svega toga što se dešava u svetu. Kad prođe kroz filter naše realnosti, našeg mentaliteta, siromaštva i svega onoga što čini naše društvo, onda taj korporativni kapitalizam dobija poseban oblik. Imamo društvo koje nije rešilo osnovne probleme, društvo u kome su primitivizam i kulovluk vrhunskog nivoa postali standard života, a nemamo oslonac, i zato smo stalno u dilemi - da li smo nekulturni, jer smo siromašni, ili smo siromašni zato što smo nekulturni. Mislim da smo, generalno, u godinama koje su za nama dotakli dno. To je užasno, ali možda nije loše - kad dođeš do dna, imaš šansu i da odskočiš gore.
Šta je ono što vama uliva nadu da ipak nismo potrošili sve šanse?
- To je naša lucidnost, vitalnost i neki dobar duh za koji još želim da verujem da baš nije potpuno nestao. Mene kod nas najviše brine apatija, to je gore čak i od siromaštva. Mi i dalje živimo u iluziji da političari i vlast mogu da reše sve naše probleme, što je potpuno pogrešno. A sve smo ih probali - ja ne znam da li u ovoj zemlji postoji neki političar i neka partija koja u nekom trenutku nije bila na vlasti. Kada počnemo da se organizujemo da sami stvaramo uslove za društvo u kakvom želimo da živimo, onda će stvari početi da se menjaju nabolje. Onda će biti i manje bitno i presudno ko je na vlasti. A i ta vlast će se drugačije ponašati kad vidi da pred sobom ima organizovane građane sa konkretnim zahtevima, i sa planom i snagom za njihovo realizovanje.
SVAKO VODI SVOJU POLITIKU
Da li je građanska neorganizovanost i naš najveći problem?
- Svi se užasavamo rijaliti programa, vulgarnosti tabloida, primitivizma koji nas okružuje, ali šta smo uradili, najpre mi čiji se glas čuje, da se to ne desi? Gde je organizovana akcija protiv kršenja zakona koji se dešava u medijima konstantno? Da li smo mi protiv toga javno nastupili kao građani, jesmo li pokrenuli krivični postupak protiv Republičke radiodifuzne agencije koja je dala nacionalne frekvencije tim televizijama i koja ne poštuje zakon? Pa kod nas ljudi ne mogu da se organizuju ni za kućni savet da im budu čisti hodnici, mi godinama možemo da gledamo urušenu fasadu na svojoj zgradi očekujući da neko drugi treba da je popravi. Svako vodi svoju politiku u jednoj zgradi, a kamoli u društvu, i to je ključni problem Srbije.
GRUPACIJA ZA KINEMATOGRAFIJU
Za samo godinu dana od osnivanja, Grupacija za kinematografiju, čiji ste predsednik, postigla je dobar rezultat. Da li je to pravi put i za druge profesije u Srbiji?
- I filmskoj industriji se dogodilo da dođe do dna, i kada smo shvatili da propadamo, i da to nikoga ne zanima osim nas, onda smo se organizovali. Napravili smo Grupaciju za kinematografiju, sva esnafska udruženja su se okupila, i pred Ministarstvo kulture izašli smo sa jakim, artikulisanim zahtevima. Na kraju 2015. napravili smo pomak - na pragu smo novog Zakona o kinematografiji. "Prevedeno" na druge profesije, to izgleda ovako: u kakvom položaju bi, recimo, sada bili poljoprivrednici da su se devedesetih godina svi okupili i delovali pragmatično kroz jedan jak sindikat. Ako postoji nešto što je jedini spas za nas to je da izbacimo iz sebe te iluzije o nekim reformama, pokretima. Nema toga više, to su zablude prve akumulacije kapitala.
|
