“Zakovan” u sopstvenom jeziku

izvor: evn foto:  vn                                                                                                     11.01.2016.

Ja sam srećan čovek i privilegovan pisac - ovima rečima scenarista, dramski pisac, a povremeno i reditelj Đorđe Milosavljević sumira za njega veoma uspešnu 2015. godinu. Naš sagovornik ima mnogo razloga za zadovoljstvo, jer je nekoliko njegovih priča u kratkom roku oživelo na velikom i malom ekranu.

Milosavljević je, po romanima Dragoslava Mihailovića i Aleksandra Tišme, adaptirao scenario za dve TV serije. Prva, “Čizmaši”, imala je svoju premijeru nedavno na RTS-u, a druga, “Vere i zavere”, ugledaće svetlo dana na proleće na RTV Vojvodina. Na spisak “zasluga”, naš sagovornik je upisao i dva filmska scenarija. Publika je prošle jeseni videla prvi, “Igru u tami” Juga Radivojevića, a dan uoči Nove godine završeno je snimanje njegovog drugog scenarističkog čeda, filma “Izgrednici” Dejana Zečevića.

Razgovor sa Milosavljevićem počinjemo od najsvežijeg projekta, “Izgrednika”, priče o tri studenta koji, radeći na svom eksperimentu, pokušavaju da dokažu da prostorna destrukcija, pravljenje nereda, s vremenom dovodi i do socijalne destrukcije - pojave izgreda.

- Film opisuje eksperiment koji se odvija na otvorenom, sa “živim ljudima”, i dokazuje da, kada se jedna ćelija društvenog sistema otme kontroli, ona teži da se širi. Za moju priču bilo je važno istraživanje koje je pokazalo da ako na jednom mestu bacite opušak, onda on “gprivlači”h druge otpatke i tu počinje da se pravi nered i haos.

Kao i većina eksprimenata, i ovaj će krenuti u neočekivanom pravcu?

- Nijedna filmska priča ne govori o planu koji ide kako treba. Stvari su zanimljive onda kad krenu naopako. I moji junaci su naivno verovali da mogu da kontrolišu eksperiment i nisu primetili da se haos uvukao i u njihove živote.

Da li “Izgrednici” posredno govore o huliganima?

- Da, to je film i o njima. Sve počinje tako što neko pored kante za otpatke baci opušak, a na kraju se završi ubistvom. Stvari koje nama izgledaju beznačajne su u suštini izuzetno važne. Ne mogu da se načudim ljudima koji prolaze pored kontejnera, a bacaju smeće pored. To je naoko samo sitna razlika među nama, a u suštini nas deli civilizacijski jaz. Jer, ta banalnost se kasnije širi i grana i završi se sa potpuno različitim odnosom prema čoveku, društvu, kulturi.

Mnoge vaše priče govore o anomalijama u društvu?

- Autore privlače ta iskakanja iz krivine. Ali umetnost ne treba da bude nekakav društveno-koristan rad. Nijedna priča nije zanimljiva ako je prepuštena samo jednoj “boji”. Kad je sve crno, onda to nije uzbudljivo. Morate da imate dramu, junaka koji se bori između svetlih i tamnih nijansi života i sudbine.

Kakav odnos imate prema svom tekstu kada on pređe u ruke reditelja?

- Ne učestvujem u njegovom daljem razvoju. Smatram da onog trenutka kada tekst ode od autora, treba da se izbori za sebe, da osvoji čitaoce ili saradnike. Imam potpuno drugačiji odnos prema prozi. Tu je pisac najličniji, najdirektiniji sa svojom publikom, ostavljen “jedan na jedan”. U scenariju i u drami između vas i publike je mnogo drugih autora i saradnika, što uslovljava fleksibilnost.

Mnoge vaše priče smeštene su u dalju ili bližu prošlost. Slučajno ili namerno?

- Smatram da nam je istorija zanimljiva samo kada se bavi temama oko kojih se vrti i naš život. Na primer, iako smešteni u prošlost, i “Čizmaši” i “Vere i zevere” u suštini se bave problemima s kojima i danas živimo. Lordan Zafranović je jednom rekao da filmovi o istoriji ne govore o vremenu u kom se dešavaju, već o onom u kom se snimaju, i slažem se s njim.

Imajući u vidu broj vaših realizovanih scenarija, čini se da vam ništa ne stoji “u fioci”.

- Nađe se nešto, ali veoma malo. Ali to je i suština priče. Ako ste pisac, onda treba da pišete i da nudite svoje radove. Pre ili kasnije, ako u njima ima vrednosti, vaši tekstovi će naći put do producenta, reditelja, publike.

Da li ste se i vi bavili režijom da biste se izvukli iz anonimnosti na koju su scenaristi mahom osuđeni?

- To je apsolutna istina. Ja čak tvrdim da sam sa filmom “Točkovi”, iz 1998, povukao nogu, pa su kolege, poput Srđana Koljevića ili Miroslava Momčilovića, krenuli da režiraju sopstvene scenarije. Živimo u kinematografiji u kojoj su reditelji, i to treba iskreno reći, povlašćena kasta. Sve je u funkciji reditelja, prema njima se bave budžeti, iako se novac dobija za scenario. Zato je razumljiva potreba scenarista, koji znaju koliko je on važan, da do kraja učestvuju u procesu realizacije i ne prepuštaju taj deo kolača drugome. Slažem se sa profesorom Gordanom Mihićem, koji kaže da se u scenario ulaže malo ili nimalo, on je prepušten entuzijazmu i dobroj volji, a kada se dođe do projekta, scenarista je prva žrtva i najlakše se “odvoji” od teksta.

Ne zapostavljate ni prozu. Uskoro će pred publikom biti vaš novi roman “Profesionalna deformacija”, u izdanju “Lagune”?

- Knjiga govori o mladim ljudima koji pokušavaju da se bave filmom i pripovedanjem u današnjoj Srbiji. Oni se nalaze na onom raskršću između roditeljstva i samoubistva, između ostanka u Srbiji ili bekstva negde napolje. Ova novela je nešto najdirektnije što publici mogu da kažem o sopstvenom odnosu prema stvarnosti i o problemima sa kojima se ljudi koji se bave ovim poslom suočavaju.

Vi ste ipak ostali ovde?

- Ja sam već “osuđen”, jer nažalost, ne mogu da pišem ni na jednom drugom jeziku. Kad se bavite pisanjem, onda vas jezik “zakuje”. A i čini mi se da je ta priča o begu iz Srbije pogrešno plasirana. Nikome na planeti ne cvetaju ruže, niti posao pada s neba. I taj beli svet ima iste probleme kao ovaj naš mali, provincijski univerzum istočne Evrope.

TEKST JE IZVORIŠTE

Kako čuvate entuzijazam kod studenata dramaturgije, kojima predajete na FDU?

- Tako što im kažem ono što zaista mislim: da je tekst izvorište i bogatstvo. Bez obzira na jako loš položaj scenariste i na sve probleme, mislim da u scenario vredi ulagati. Moji studenti već imaju dovoljno želje i volje, uostalom, zato su i upisali ovaj fakultet. Treba da veruju da kada imaju dobro napisanu priču, vrata će im se otvoriti, bez obzira na to što se na tom putu dešavaju neprijatne i vrlo često nezakonite stvari, ali dobra priča uvek nađe put.

novosti.rs