Osim što ga, s vremena na vreme, vidimo u nekom novom filmu, ili po ko zna koji put repriziranim epizodama svojevremeno popularnih TV serija „rekordne gledanosti“ - za Aleksadra Berčeka, doajena našeg glumišta, svojevremeno i upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, a i danas veoma popularnog glumca koji je ostvario brojne antologijske filmske i pozorišne uloge, kažu da ima malo, ili da ga, gotovo - nema u javnosti.
Ovih sparnih avgustovskih dana, međutim, sreli smo se u Vrnjačkoj Banji, i to na 36. Festivalu filmskog scenarija na kojem se, u takmičarskoj konkurenciji, prikazuje i film „Šešir profesora Koste Vujića“ u kojem Berček igra jednu od glavnih uloga. Uz to, ovaj popularni i po mnogo čemu osobeni srpski glumac stigao je na festival i - zbog jedne knjige. Radeći i družeći sa mnogim znanim ljudima iz sveta umetnosti - pozorišta, filma, televizije, pa i nekim neznanim „običnim“ malim-velikim ljudima, dramaturg Radomir Putnik, naime, objavio je nedavno knjigu „Zapisi o ljudima“, koju je promovisao baš u danima vrnjačkog festivala, a u kojoj je Berček, takođe - opet jedan od glavnih junaka...
- I, ko kaže da me nema, kako me to nema?! Pa, samo je film „Šešir profesora Koste Vujića“ do sada videlo 260.000 ljudi i, kao - nema me u javnosti?!
- E, sada ste se opet malo „sakrili“ i to među knjige. Ima vas među ljudima koje je Putnik, kako kritičari kažu, izuzetno i znalački opisao.
- Pa, ja se ne sakrivam, sakrivaju me drugi. Gospodin Putnik je našao za shodno da i mene ubaci u te svoje zapise, u tu knjigu, i ja sam mu zbog toga beskrajno zahvalan. Mislim da je sve ovo što je napisao sasvim tačno, ali, jako je zanimljiva ta njegova opservacija u poređenju sa onim što je napisao pokojni Ranko Munitić. Ima tu, naravno, još zanimljivih detalja koje treba pročitati...
Kako doživljavate ovaj i sve druge filmske festivale po Srbiji, i šta očekujete od „šešira“ profesora Koste Vujića?
- Ne znam... Ništa posebno. Ovo je festival scenarija, a to nije moj resor. Ja sam pre svega došao zbog Putnikove knjige, a pošto se sve nekako zgodno uklopilo, onda ću, naravno, pozdraviti i gledaoce filma na ovom festivalu.
Zbog niza organizacionih i finansijskih problema, ovogodišnji vrnjački festival je na jedvite jade organizovan. Kako gledate na to, i kako vidite srpsku kinematografiju danas?
- Znam za te probleme, čuo sam... Ali znate, to je odveć ozbiljno pitanje za jedan ovako kratak razgovor. Neka to ide svojim tokom, ima tu i pravih i pogrešnih festivala, ali će se vremenom sve izbistriti. A vrnjački festival se, koliko znam, organizuje već 36 godina. Pa, i ja sam u tom poslu 40 godina, tako da - ne strahujem. Ne, nemam nikakav strah što se toga tiče. Znate, uvek se odvoji ono što vredi od onoga što ne vredi. Uostalom, to i publika radi. Mnoge nagrade koje se dodeljuju ljudi zaborave, tako da dok to narod ne prihvati - ne vredi. Jer, znate, sve što radimo, mi i radimo za narod. I, ako nema te vrste potvrde da nas narod gleda - ne mora sad, gledaće nas za pet ili deset godina, pa mu se to onda dopadne, a možda sad i ne razume, možda nije i pravo vreme... Ali to je - jedini smisao ovog našeg posla.
Ipak, nema vas više u pozorištu...
- Ne, ne, ne radim više u pozorištu, mator sam ja za to.
Imate li onda neke druge glumačke planove, nove filmske projekte?..
- Ništa nemam u planu, ne planiram više ništa, nemam nikakve nove projekte.
Da li to znači da završavate glumačku karijeru ili, možda nešto - sasvim drugo?
- Prestajem da glumim, idem u penziju dogodine!
Jel’ vi to ozbiljno? Može li glumac uopšte u penziju?!
- Ja ću moći, i - idem.
“SLUTNJA“ *
Od 38 svojih javnosti znanih pa i neznanih prijatelja i sagovornika koje je Putnik opisao u „Zapisim o ljudima“, vi ste jedan od- samo četvorice živih?! - Jeste. Da to, možda, nešto sluti? Ha, ha, ha!..
