Jedan od najuspešnijih reditelja nekadašnje jugoslovenske kinematografije Ademir Kenović, koji se u istoriju filma na ovom prostorima upisao ostvarenjima „Ovo malo duše“ , „Kuduz“ (tri nominacije za nagradu „Feliks“), „Savršeni krug“, član je ovogodišnjeg žirija Hercegnovskog filmskog festivala. Trenutno je profesor režije na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, a okušao se i kao producent filmova uspešnih reditelja poput Pjera Žalice, Rajka Grlića, Ognjena Sviličića, Branka Đurića... Samim tom jedan je najpozvanijih među filmskim stvaraocima na Balkanu da odgovori na pitanje - kako definiše dobar film.
- Prvenstveno je važno da film zavoli veliki broj ljudi - kaže Kenović u razgovoru za „Novosti“. - Bitno je i da film ima neki svoj ugao gledanja, da reflektuje duh stvarnosti na pravi način. Ipak, samo vreme najbolje pokaže šta je dobar film. Jednostavno je - dobri filmovi dobro i ostare. Nekih filmova odjednom nema, nestanu, vidi se da su bili deo trenutka, dok oni uspešni traju. Oni prevaziđu vreme u kome su nastali. Za to je neophodna dobra priča i sve ono što uz tu priču ide.
* Postoji li formula za pravljenje uspešnih filmova?
- Generalno sve ozbiljne knjige o filmu počinju konstatacijom da niko ništa ne zna, u stvari. Ovo što mi radimo jesu pokušaji da se sa velikom grupom ljudi harmonizuje jedno more osećanja, da se to stopi u jednu celinu, jednu energiju i, naravno, da na kraju publika uživa.
* Koliko pratite i kako ocenjujete filmove iz zemalja nekadašnje zajedničke domovine?
- Mislim da smo svi još u procesu sazrevanja, traženja. Na raznim mestima su se dogodile razne stvari, negde su one doživljene, ponegde proživljene, negde su potpuno razotkrivene, negde još nisu. Najsnažniji dometi kinematografije su mislim tamo gde su ljudi bili spremni da sve razotkriju, da sve vide, shvate, dotaknu dno i onda krenu napred, pa i u interpretaciju svega toga što smo proživeli. Ceo taj prostor, uprkos tome što je još jako ranjiv, pokazuje neverovatnu vitalnost koja će sve više dolaziti do izražaja. Sada opet imamo laganu i dobru komunikaciju na svim nivoima, a u takvoj situaciji ljudi brže uče i napreduju, lakše i bolje predstavljaju sebe i ovde i u drugim delovima Evrope i sveta.
* Verujete li u „lekovite“ filmove?
- Uvek su lekoviti dobri fimovi. Ne mislim da oni trebalo da budu isključivo refleksija realnosti, ili bilo koje ideologije nego jednostavno ispoljavanje potrebe da se nekome nešto kaže, da se na nešto ukaže, da se nešto novo otkrije...
* Da li je takav bio vaš „Savršeni krug“?
- Uglavnom ne komentarišem svoje filmove, ali „Savršeni krug“ je bio deo terapije. Jednostavno se moralo još jednom, u ovom slučaju kroz film, proživeti to vreme. Tako je na izvestan način sačuvano sećanje na taj bolni period. U tom smislu ovaj film je delimično funkcionisao i kao „lečenje“ i bio je mali prozor kroz koji se moglo videti nešto što se inače ne vidi.
* S kime biste sada voleli da udružite filmske energije, s obzirom na to da je većina stvaralaca uverena kako su koprodukcije budućnost kinematografije na ovim protorima?
- Biće projekata ako bude života. Što se mene tiče, ja sam srećan da mnogi rade. U kinematografiji treba gusto sejati. Pre svega mladi treba da snimaju kratke filmove, što intenzivnije. Kroz to prevazilaze onu fazu u kojoj žele da sve kažu u jednom filmu. Tako stiču iskustvo, a ja bih sarađivao sa svima koji žele da rade dobre filmove.
LIČNI UKUS
Koje filmove vi volite? - Volim kada me film iznenadi. U poslednje vreme to uspevaju izraelski filmovi. Fascinantni su, talentovani, drugačije napravljeni, a ipak sa odličnim temeljnim znanjem o filmu.
