Miloš Crnjanski: Fotograf-amater u službi umetnosti
Izvor: novosti online
Datum: 13.08.2012
Išao sam po sprudu, uskom, između dva mora, sve do kraja, i ja, kao i toliko posetilaca Skagena. Hteo sam da idem sve dotle dok mi korak ne bude zastao, tamo, gde obala nestaje, a počinje pučina, i oblak nad pučinom, koji se produžuje sve dok se ne pojavi Amerika. Primetio sam na pesku, jedno, skrhano, krilo galeba, sa tragom krvi, i rešio sam se, da ga snimim. U žurbi, da me ne stignu talasi, slučajno sam snimio, sa tim krilom, i svoju senku, koja je na njega bila pala. Ne mogu to da zaboravim.
U obe knjige „Kod Hiperborejaca“ Miloš Crnjanski opisuje scenu koju je doživeo šetajući se obalom polarnog mora, koju je fotografisao i koja je u njemu utisnula trag. Taj znak ostaće za pisca metafizički pečat. A na više mesta u ovom delu govori o fotografiji, svojim snimcima i načinu fotografisanja.
Ipak, čitaocima je malo poznato da je veliki pisac bio fotograf-amater u službi umetnosti, i da je kroz objektiv predano beležio atmosferu svih onih predela Italije, Španije, Britanije, Jadrana ili „Hiperboreje“, i evropskih metropola, gde ga je sudbina nosila. U putopisu iz Španije, pod naslovom „Avila“, napisao je: „Sa visokom krivinom skupljam te zidine u mali fotoaparat“.
Preko fotografija, kako je zapisao Slobodan Zubanović u knjizi, „Atlas o Crnjanskom“, pisac je prikrivao strah od smrti i razvijao svoju umetnost starenja. Tragove tih snimaka, njihove senke, čitalac može naći na stranicama knjige „Kod Hiperborejaca“, u pesnikovim putopisima, a neke kadrove prepoznaće i u stihovima.
Opisana fotografija galebovog krila i piščeve senke nije sačuvana, a Zubanović kaže da je „nestala u pesnikovim seobama ili je uništena u onim spaljivanjima pisama, pozivnica i fotografija koje je bračni par Crnjanski praktikovao pre svakog novog seljenja - uništavajući sve što je bilo načinjeno u sretnija vremena...“. Pisac je svoje filmove, pisma i zabeleške spaljivao onda kada bi, za njega, izgubili vrednost podatka i kada bi počeli da ga opterećuju težinom dokumenata.
Crnjanski je svoje fotografije snimao malim „damskim“ fotoaparatom marke „Cajs ikon ikonta“. Taj aparat iz sredine tridesetih godina 20. veka, koji sasvim lako staje u šaku, danas stoji u vitrini njegovog legata, u Narodnoj biblioteci Srbije. Tu se u kovertama čuvaju i fotografije i kontakt kopije koje je ostavio i koje su „pobegle ispod vatre“, ali, nažalost, negativi nisu sačuvani.
- Sudbina je piščeva takva da nam je ostavio vrlo malo. U legatu je 200, 300 fotografija, što je malo kada pomislite na takav život i sva ta mesta gde je bio. Sačuvana je lepa serija portreta njegove supruge Vide Crnjanski koje je snimio u Rimu, Firenci, Berlinu - rekla je za „Novosti“ Maša Miloradović, voditelj Fonda fotodokumenata odeljenja posebnih fondova Narodne biblioteke.
Na jednoj od fotografija, koje „Novosti“ objavljuju uz dozvolu Zadužbine Miloša Crnjanskog i piščevog legata, rukom pesnika je ispisano „Kuden bič 1954 g.“ Na njoj su slučajno, duplom ekspozicijom, ovekovečeni Vida i Miloš. Sredinom prošlog veka, odlazeći subotom i nedeljom na ovu plažu, na engleskoj obali Lamanša, Crnjanski je, kako svedoči njegova supruga, napisao „u ludilu“ svoju poslednju pesmu, poemu „Lament nad Beogradom“. Zapanjujuća je povezanost slike i stihova: Crnjanski kao duh i kao sena u pozadini, i njegove pesničke ispovedne reči o priviđanju utvara i snova.
Snimajući svoju ženu Vidu u putničkom kaputu, naslonjenu na ogradu terase „gde je Mikelanđelo zidao utvrđenje“, dok se u pozadini vidi Firenca, kube Bruneleskija i, još dalje, brda Fijezole, Crnjanski, po ko zna koji put, predoseća njihovu seobu...
Osećanje povezanosti svih stvari, neočekivanih veza, i jedno posebno osećanje sveta, prožima sav opus Crnjanskog, zapisao je Zubanović u svojoj knjizi.
„Ono je obeleženo rečenicama ili stihovima, u jednom, nazovimo to tako - neprekidnom snimku.
Tačnije, Crnjanski se u literaturi služio dramaturgijom filmske montaže, i kao vodeću stvar koristio je kadar i kadriranje kao literarno sredstvo... Prema fotografiji Crnjanski se odnosio kao prema zaštitnici njegovog sećanja.“
Pesnik se u Londonu, po sopstvenim rečima, zanimao za film, a studirao je i režiju.
Fotografije koje je snimao, izbor objekata i igra svetlosti i senki, uglovi snimanja i prenos tih fotografija u literaturu, reći će Zubanović, kao da su potvrdile one reči Tomasa Mana da se u filmu koriste tehnika sećanja, psihološke sugestije i tačne pojedinosti o čoveku i predmetu, od kojih dramaturg ne može mnogo da nauči, ali pripovedač može veoma mnogo.
Uklapaju se tu reči Miloša Crnjanskog: „Meni se čini da u mojim knjigama ima mnogo filmova. Videće se to, kao i sve drugo, post mortem“.
LAMENT NAD BEOGRADOM ...
Život ljudski, i hrt, sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini, priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta. Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više nego neka pena, trenuci, šapat u Kini, što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše: da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin, ni Tao, trešnje, ni mandarin. Niko i ništa. Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, u Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj. ( Kuden bič, 1956.)
KUD NESTAJU SENKE
Crnjanski je svuda za sobom vukao slike. Duboko u njemu, one su ga pratile i uvećavale se kroz događaje kroz koje je prolazio i kroz mesta koja je upoznavao: „Sad sam se u Mesini, slep za sve drugo, lepotu prirode, more, nebo, pitao samo o nama: šta biva sa našom prošlošću, sa našim senkama, na primer. One nas prate, neko vreme, na zidu stanice u Mesini, koja se zidala, ali kud nestaju, kako nestaju? Ti odblesci mora koje si imala u oku. A koje su i naši mrtvi imali u očima, svakako. Otkud u našem mozgu traju, i posle toliko godina, te slike raznih mesta kud prođosmo.“
