Za srpsku kinematografiju ovogodišnji festival u Puli ostaće zapamćen po tome što su posle više od dve decenije naši umetnici ovenčani „Arenama“. Nagrade su dobili Srdjan Dragojević za scenario „Parade“ i Hristina Popović za ulogu u ovom filmu, kojem je za dlaku izmakla i nagrada publike. U poslednjem momentu naš film je pretekao crnohumorni „Halimin put“ Arsena A. Ostojića, na temu posleratnih trauma u Bosni.
Organizatorima festivala, medjutim, na čelu sa umetničkim direktorom Zlatkom Vidačkovićem i direktorkom Zdenkom Visković Vukić, dva su dogadjaja obeležila smotru - pojavljivanje u Areni generalnog sekretara UN Ban Ki Muna i projekcija pod otvorenim nebom prvog hrvatskog film u 3D produkciji, „Slučajnog prolaznika“ scenariste i reditelja Joze Patrljka. Ovo, inače, izuzetno slabo ostvarenje, uz prateći film „Čudesni Spajdermen“ Marka Veba, videlo je 5.920 gledalaca. Prema mišljenju domaćina, reč je o svetskom rekordu na otvorenom prostoru za ovu tehnologiju. Činjenica je da je prvi ovakav dogadjaj upriličio festival u Taormini, prikazivanjem animiranog filma „Kung-fu panda 2“, uz prvi 3D italijanski film „Parking“ Franceska Gasperonija, možda dovodi u pitanje svetski rekord, ali ne i značaj samog dogadjaja.
Ono po čemu će biti upamćena nedavno završena manifestacija u Puli, mimo uglednih gostiju ili svetskih rekorda, jesu filmovi iz nacionalnog programa, veoma razudjenog tematskog pristupa i neujednačenih producijskih nivoa, medju kojima se našlo čak pet debitantskih ostvarenjaa. Ako ostavimo po strani neuspešnog Patrljkovog „Slučajnog prolaznika“, slab triler „Cvjetni trg“ veterana Krste Papića, skromnu komediju „Zabranjeno smijanje“ Davora Žmegača, šarmantnu, ali nedorečenu melodramu „Noćni brodovi“ Igora Mirkovića i autorski neujednačen omnibus „Zagrebačke priče 2“, u nacionalnom programu bilo je nekoliko zanimljivih filmova.
Pre svega „Ljudožder vegetarijanac“ Branka Šmita, kome je, iako je slovio za glavnog favorita izmakla „Arena“ za najbolji film (osvojio je „Arenu“ za režiju i glavnu mušku ulogu). Prema zajedničkom scenariju sa doktorom Ivom Baljenovićem, Šmit je napravio horor o „društvenim i moralnim metastazama“ medju ginekolozima i neki način autorski zaokružio svoj kritički odnos prema kretanjima u hrvatskom društvu - od nade u „Sokolu“ do razočaranja u „Ljudožderu“.
Senzaciju je izazvao film „Pismo ćaći“, debitanta Damira Čučića, s pravom prikazan u bioskopskoj sali, jer bi se njegova kamerna forma „izgubila“ u velikom prostoru Arene. Reč je o skromnom producentskom ostvarenju, finansiranom kroz niskobudžetni program za eksperimentalni film. Nosioci projekta bili sam reditelj, snimatelj Boris Poljak i dva glumca - Milivoj Beader i Mate Gulin („Arena“ za sporednu mušku ulogu). Radjen je u dogma maniru, minimalističkog je izraza, a bavi se sukobom oca tiranina i sina glumca.
PARALELE SA NAMA
Na 59. Filmskom festivalu u Puli, u nacionalnom programu najavljeno je čak 11, a prikazano 10 filmova, posle dosta tajnovitog izostanka „Djece jeseni“ debitanta Gorana Rukavine.
Igrom slučaja, ovogodišnja srpska produkcija imala je,takodje 11 završenih filmova, koji su, po logici stvari, morali da imaju svoje mesto u nacionalnoj klasi festivala „Sinema siti“ u Novom Sadu. Na kraju, odlukom organizatora, sa neubedljivim obrazloženjem, da nije bilo dovoljno raspoloživih termina, bila su izostavljena dva - „Doktor Rej i Djavoli“ Dinka Tucakovića i „Crna Zorica“ Radoslava Pavkovića i Hristine Hadžiharalambus, što je izazvalo reakciju Udruženja filmskih reditelja i polemiku oko statusa domaće kinematografije na festivalima u našoj sredini.
