Ovogodišnji 46. Bitef, u skladu sa dobrom tradicijom ali i materijalnim mogućnostima, trebalo bi da okupi desetak najboljih predstava iz sveta i s naših prostora. Mimo običaja,nove okolnosti uslovile su da još nije „zatvorena“ finansijska konstrukcija a s njom i repertoar, pa će i kulturna javnost kasnije nego obično znati šta će gledati od 12. do 22. septembra. Za sada je izvesno da će festival otvoriti predstava „Pastorov crni veo“ u režiji Romea Kastelučija, da će na programu biti i predstave „Henri Šesti“ Nikite Milivojevića, „ Krvava svadba“ Miloša Lolića i „Mrzim istinu“ Olivera Frljića.
Najavljena su i ostvarenja s potpisima Andraša Urbana i Ive van Hovea, a svi ostali detalji znaće se tokom avgusta. Iz Frljićeve predstave izveden je i podnaslov, a on glasi „Izlet u istinu“. Da li to sugeriše da istina nije kategorija koja podrazumeva „trajno stanje“, već samo povremene „izlete“?
- Ovo treba da znači da pozorište nije sama istina nego stvaranje nove stvarnosti, vezane za sredinu u kojoj se dešava - objašnjava naš ugledni teatrolog, umetnički direktor i selektor festivala Jovan Ćirilov. - Umetnička istina je složenija od naučne, ima svoju samostalnost. U tom smislu može biti samo izlet, pokušaj istine, pa i falsifikat - novi pogled na prošlost. Jer, prošlost može imati različita tumačenja.
* A istina je relativna?
- Kod političara i sociologa, pa čak i umetnika, to bi trebalo da znači da se teži slobodi odnosno umetničkoj kreativnosti koja ima pupčanu vezu sa stvarnošću.
* Bitef se ove godine, kao i celo društvo, suočio s novčanom oskudicom?
- Do poslednjeg trenutka smo se borili, nadam i izborili, za finansijsku podršku i to zahvaljujući razumevanju naše sredine: počev od osnivača, Skupštine grada, koji je pomogao više nego uobičajeno i Ministarstva kulture. Važno je da nam na neki način pomognu i Novi Sad i Pokrajina, gde će gostovati predstava kojom otvaramo festival.
* Sigurno pamtite teža, kao i vremena blagostanja u dugogodišnjoj istoriji Bitefa?
- Najteže je bilo u vreme blokade i sankcija, kada su UN donele odluku da niko ne može da dođe na festival... Ipak, ruski, poljski i australijski umetnici prvi su koji su shvatili da je Bitef druga Srbija, prvi su nam bili i gosti na festivalu. Prebrodili smo nekako krizu, jer smo te najteže godine u dogovoru s Ljubišom Ristićem napravili program s domaćim predstavama. Kada je bilo najbolje? Šezdesetih godina, u prvih nekoliko sezona kada je bilo veoma malo festivala. Danas ih je nekoliko stotina, samo u Francuskoj. Beograd je imao dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom, sa svih strana sveta dolazile su predstave koje su bile „kajmak“ u nekoliko prethodnih sezona. Šezdesete su bile doba procvata hipi pokreta, nove umetnosti i društvenog angažmana. U tom „cvetnom periodu“ našem tadašnjem rukovodstvu odgovaralo je da pokaže širom otvorena vrata svetu, pa je to bilo pogodno i za slobodu izraza i kritiku protesta...
* Po čemu će biti specifičan 46. Bitef?
- Dugo nisu dolazili Amerikanci iz Njujorka, za razliku od naših početaka kada su gostovale i po dve - tri predstave. Ove godine biće to teatar „Oklahoma“ s predstavom „ Život i vremena, epizoda 1“. Za SAD je osobeno da kad postoji neka društvena pojava ili okolnosti, to se brže odrazi u umetnosti nego što je to slučaj sa Evropom. Tako je bilo i sa pomenutim hipi pokretom. „Oklahoma“ je jedna od retkih trupa koja nudi nešto novo, i suštinski i formalno. A reč je o žestokoj društvenoj kritici. Inače, u SAD osim ekonomske krize nema nekih oštrih društvenih dešavanja, zato su i retke pojave novog pozorišnog stila.
* Ovog leta imamo i talasanja usred „pozorišne tišine“ i mrtve sezone: u dva beogradska teatra, unutar kolektiva, ljuljaju se upravnici?
- U pozorišnom životu postoji jedno klasično jedinstvo suprotnosti: upravnici koji su imenovani od strane društva i ansambli s druge strane, odnos koji u jednom trenutku prerasta u krizu. Glumci traže sve veću i ličnu slobodu uticaja, a nasuprot njima su upravnici koji ne mogu da se odreknu svog naredbodavnog prava i dozvole da ovi rade kad hoće, gde hoće i šta hoće. Naravno, da će svaki upravnik jednog Zorana Radmilovića ili Ljubu Tadića pitati hoće li da glumi Hamleta, ali ne može baš svaki glumac da bude pitan hoće li da igra grobara... Toga nema ni u jednoj Drami, Baletu ili Operi u svetu. Kao dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog ja sam to rešavao diplomatski. Sada su, pak, neka oštrija vremena za oštriju igru. Upravnici Ateljea 212 i Pozorišta na Terazijama imaju takav temperament i stil, ali su obojica sposobni upravnici. Vukobratović je doveo jedno, nekad zabavljačko pozorište na nivo ozbiljnog američkog mjuzikla sa umetničkim pretenzijama, a Mladenović ima na repertoaru nekoliko angažovanih predstava koje mogu biti sporne, ali su kao potez odlične: izazivaju pažnju, bez obzira da li se nekom sviđaju ili ne.
* Ipak, šta mislite zašto se baš toliko situacija u pozorištu zaoštrila?
- U teškim situacijama uvek se nađe neko žrtveno jagnje,najlakše je da to bude upravnik. To je već glumački refleks kad neke stvari popuste, pa u datim okolnostima svako misli da bi mogao bolje da radi ovaj posao. Upravnik danasmora da iznalazi sredstva na sve načine, a u pozorištu vam je kao u porodici: u siromaštvu lakše dolazi do sukoba. Danas su još izoštrenije okolnosti nego pre: ono što uvek tinja sada je samo dobilo očiglednu spoljnu manifestaciju.
* Kako prebroditi sve veće, generalno, nezadovoljstvo u našim teatrima?
- Prvo, glumci moraju da ispune svoje osnovne obaveze u matičnoj kući. Imaju mnogo prava i veoma je teško otpustiti bilo koga. U pozorištu traženje viška slobode vodi u anarhiju. Najbolji periodi za svaku pozorišnu kuću bili su periodi unutrašnjeg jedinstva. Kada se birokratski poziva na prava bilo jednih bilo drugih unutar nje - loše je. To vam je kao u onoj Tolstojevoj rečenici: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“. Ovo je doba društvene i unutrašnje nemoći u teatru, istrošile su se baterije. A nema uspeha bez jedinstvenog ansambla, svesne angažovanosti ka istom cilju. To je u svojim pozorištima polazilo za rukom Molijeru i Brehtu, kod nas Bojanu Stupici i Miri Trailović.
* Da li su ranije neke stvari bile bolje regulisane?
- Čak i u najstrožim vremenima JDP-a dešavalo se da jedna predstava ne može da se sastavi jer su glavni glumci na snimanju filmova ili serija. Plate su u teatru uvek bile male,a honorari na snimanjima veliki u odnosu na njih. Zato je bio veliki i izazov. Lično, uvek sam bio za to da uprava pozorišta bude ta koja će pregovarati s filmom ili televizijom, a ne da to glumac čini sa svojom kućom. Slažem se i da bi producenti trebalo da plate nekakvu nadoknadu za odsustvo članova ansambla. Pogotovo danas. Živimo u neoliberalnom kapitalizmu kada je sve moguće izračunati.
* Čini li vam se da je naše pozorište, zbog raznoraznih okolnosti, danas u krizi?
- Mislim da smo, ipak, u jednom dobrom periodu. Imamo, pre svega, nekoliko dobrih ženskih pisaca, a još od Ace Popovića i Duška Kovačevića najgledanije su predstave rađene na domaćem tekstu. Verujem da je dobro i što je Sterijino pozorje uzelo tu formulu, da se pojavljuju i inostrana pozorišta s našim komadima. Mislim da je već dovoljno festivala u Srbiji na kojima se izvode i nagrađuju strana dela. Imamo jaku dramsku tradiciju i trebalo bi je sačuvati.
ETIMOLOŠKI REČNIK
Sada pripremam veliki etimološki rečnik, koji će se pojaviti u izdanju „Prometeja“. Polako radim, ne više od deset reči dnevno, konsultujem po nekoliko rečnika. Među koricama će se naći sve osnovne reči slovenskog, narodnog porekla, bez izvedenica i sa izbegavanjem stranih reči i turcizama.
