|
Književnik Vladislav Bajac: Literatura pomaže autoru da se uzdigne iznad patetike i potpunog crnila. Koča Popović je brod napustio setan, ali bez senke loših dela. Kultura je bila način života nekolikim generacijama
Ako sam išta priželjkivao u pisanju, to je bilo da ne pišem jednolične knjige. Mnogi kažu da pisac celoga života piše jednu (te istu) knjigu, ali ja, ako je to i istina, to nisam želeo, niti bih voleo u budućnosti. Ovo, u razgovoru za naš list, kaže Vladislav Bajac (1954), povodom romana "Hronika sumnje", u izdanju "Geopoetike", za koji je, ravnopravno sa Mirkom Demićem ("Ćutanja iz Gore"), dobio nagradu "Meša Selimović" za knjigu godine u 2016.
Ovo prestižno priznanje, koje 29. put dodeljuju "Večernje novosti", uglednim piscima biće uručeno 15. marta na svečanosti u Narodnom pozorištu u Beogradu. U nagrađenom romanu, kroz niz fragmenata obuhvatajući poslednjih nekoliko decenija, Bajac je istovremeno dao i porodičnu priču i slike jednog doba i bivše Jugoslavije.
Glavni junak romana i pripovedač predstavlja se kao Ja, ali o sebi govori u trećem licu. Iz kojih razloga ste se odlučili za ovako neobičan postupak, na koji se, čitalac, inače, vrlo brzo navikava?
- Želeo sam da stvorim odmak od poistovećivanja autorove biografije i podataka koji se u knjizi iznose, a za koje se "opravdano može sumnjati" da imaju vezu sa piscem. No, pošto je književno delo i nedovršena igra, mislio sam da će ovo junakovo Ja (u funkciji ličnog imena) relativizovati čitaočevo poistovećivanje književnog lika sa autorom. Apsurd koji je ova zamena stvorila samo na prvi pogled pomalo zbunjuje. Ubrzo posle toga, kao što kažete, to Ja se zaista prihvata kao bilo koje junakovo ime. Uz to, pisac nikada ne odustaje od eksperimenta i pokušaja da unese neku književnu inovativnost, naravno, koja bi morala biti upotrebljena sa debelim pokrićem.
U knjizi je data vrlo uravnotežena slika jednog vremena i jednog sistema sa njegovim raznim manama, ali i vrlinama...
- Nijedno vreme niti politički sistem, a kamoli život pojedinca, nisu sastavljeni od crno-belih slika i odnosa. Tako je i sa vremenom u knjizi. Nisam tražio niti podrobno planirao ravnotežu između dobrog i lošeg; taj odnos su donosile same slike i događaji. Oni zajedno su stvarali kolaž knjige.
U kojoj meri je bilo teško kazivati o svojoj porodici i s kakvim ste se dilemama suočavali?
- Svaka porodica, pa i ova koja je u knjizi, poseduje i mračne tajne, a ne samo porodično zlato i drago kamenje. Tajne su uglavnom tamne koliko god vi želeli da ih ulepšate kroz prisećanje. No, književnost je, srećom, nadgradnja svega, pa i mraka, te uspeva da autoru pomogne da se uzdigne iznad patetike i potpunog crnila. Ipak te tajne treba da otkrivaju čitaoci, pošto ih je pisac prvo sebi predočio. Da, teško svariv posao koji valja nadvladati jer donosi, nadam se, dobrobit tuđem (budućem) iskustvu.
Veliku pažnju posvetili ste i dešavanjima na kulturnoj sceni (festivali, književne večeri, izložbe, koncerti), koja je dala poseban imidž tom vremenu.
- Da, zato što je to neuporedivo materijalno siromašnije doba donosilo mnogo više duhovnog tragalaštva i zadovoljstva, u proseku, od današnjeg. Kultura je bila način života nekolikim generacijama. A kada se u taj siromašni svet uvlačila materijalnost, ona se nekako stidljivo gurala, kao da je bila svesna da joj još nije vreme, i nije bila olako prihvatana. Uostalom, svaki dobitak takve vrste tada, pojedincu je, zbog retkih prilika, pričinjavao veće zadovoljstvo i dobru kontrolu nad iskušenjem.
Od poznatih ličnosti, čini se da se u romanu najčešće pominje Koča Popović, i to u jednom veoma zanimljivom svetlu.
- On je tu pre svega kao model intelektualca koji je prošao kroz nadrealistički pokret, oficirsku disciplinu Kraljevine Jugoslavije, Španski građanski rat, NOB i primer strateške hrabrosti kakvu ni Josip Broz nije imao, politiku građenja jedne originalne države, a da nijednog časa nije bio lišen vizije koju je imao: ako ne višepartijskog a ono jednopartijskog sistema socijalističke demokratije. On je u knjizi ne samo političar već većim delom uzor klasi mladih intelektualaca u nekoliko decenija koji su tako imali sa kim da se poistovete i da razumeju svoje mesto u vremenu zbunjujućih promena. Zahvaljujući njemu nisu sami sebe izopštili iz revolucije, a ni ona njih. Naravno, dok se kasnije devalvacijom ideja i to nije promenilo. Popović je brod napustio setan, ali bez senke loših dela. Da, razočaran, ali dostojanstven.
Po završetku "Hronike sumnje", da li su ostale još neke stvaralačke i lične nedoumice?
- Nedoumice i sumnje su za ceo život. Ovakva knjiga bi mogla da ima najmanje još jedan ovakav nastavak. Ali, pošto nisam serijski "ubica", ostaviću to nekome drugom da uradi, ako može, i bolje od mene. Ja ću rešavati svoje dileme na neki drugačiji način.
Sve vaše knjige razlikuju se i po temama, i po načinu pisanja, čime ste čitaocima uvek priređivali novo iznenađenje...
- Gora od loše knjige može biti samo ona - dosadna. A pošto sam ja, hteo - ne hteo, prvi i jedini čitalac sopstvenih rukopisa, bio bih prvi svedok takvoj dosadi. To sebi ne bih mogao nikada da oprostim. Šta ćete više od ovog primera: prvi put u životu sam iz pragmatičnih razloga pisanja teksta za zadnju koricu knjige, "Hroniku sumnje" dao nekome na čitanje u rukopisu, kako bi taj (Miljenko Jergović) napisao taj tekst, i uz rizik da bude negativan. To što nikome nisam nikada dao napisane stranice pre objavljivanja na proveru ili šta već, naravno nije značilo da sam bio neprikosnoveno siguran u svaku reč i svoju, ne daj bože, genijalnost. Naprotiv; skromnost mi to nije dozvoljavala. I sumnja. Bez nje nema nijedne priče. Pa zar nisam čitavu knjigu posvetio upravo njoj?
Vaše knjige prevedene su na 15 jezika. Kako i kojim putevima se stiže do čitalaca u svetu?
- Iako zvuči malo mistifikatorski, tačno je: (moje) knjige imaju svoj sopstveni život pošto ih u njega pustim. "Prepisuju se" na druge jezike dobrim glasom, što deluje u ovo visoko razvijeno tehnološko doba kao pisanje na glinenim pločama. Ali, tako je: dobar glas se širi. No, pošto ja o sebi mislim manje pohvalno od drugih, ne zamajavam se svojom "karijerom". To što se ja njome ne bavim, ne znači da ne znam kako bi ona mogla da izgleda da sam se zdušno zagnjurio u ljubav prema samom sebi. Sve mislim da je i ovo što liči na uspeh, sasvim dovoljno. Iz zen ugla, to je zapravo samo privid. Ono na šta pristajem, to je praćenje svojih knjiga, ali onako - fizički: volim da otputujem u zemlju prevedenog jezika i tako nastavim da gajim i taj oblik nomadskog duha koji me je prvobitno i bacio u svet i književnost.
KRAJNOSTI BURNOG DOBA
Posebno je zanimljiva priča o neobičnoj sudbini oca (za koga čitalac može da pomisli da je vaš), koji je prošao put od studenta bogoslovije, preko ubeđenog komuniste do osuđenika na dugogodišnju robiju.
- To nije priča o sudbini mog oca, već junakovog. Ako mi i ne poverujete, morate: literatura, kao ni pisac, ne sme da prizna toliku podudarnost između stvarnosti i fikcije. Apsurdno, ali čak ni onda kada je jasno da je reč o proverivo postojećoj ličnosti sa poznatim imenom. Dakle, reč je o "modelu" intelektualca kog je njegov avanturistički duh, ali i duboka vera u sve i svašta, bacao u krajnosti burnog doba. Tako se jedan običan život zapravo pretvorio u apsurd kontradiktornosti. Porez na doživljaj i uzbuđenje plaćen je visokim procentom.
NEUGODAN SVEDOK ZA NESAVESNE
Za proteklih četvrt veka mnoge izdavačke kuće su nestale ili samo vegetiraju, ali je "Geopoetika", čiji ste osnivač i direktor, uspela da se održi, i to na zavidnom nivou. U čemu je tajna?
- Odgovor na ovo pitanje ima dva nivoa. Jedan je vidljiviji: pokušaj da se ne odstupi od tvrdih kriterijuma kvaliteta (uz poneki obavezan kiks) i želje da se ispuni misija suludog verovanja da svaki mrak ima svoju svetlu stranu. Ta spoljna uspešnost, bazirana na profesionalnosti, traži vrlo mnogo odricanja, gubljenja poznanika i kolega. Ja znam da je moja lična i kolektivna ubeđenost ljudi u "Geopoetici" ponekad neugodan svedok za one nesavesne: nije lako gledati u ljude poput nas kao u svoje intimno ogledalo. Ako se pred nama brijete, može vam se desiti i da se malo posečete. Ali bez oštrine nema ni osvojene slobode. "Tajna" je neizmerna ljubav prema književnosti i čitaocima za koje radimo ja i "moja" izvanredna i ideji verna ekipa ljudi. Ja sam u poslu sa njima najsrećniji čovek na svetu, i oni makar pomalo sa mnom.
novosti.rs
|
