Sumorna medijska slika u Srbiji posle privatizacije

izvor : euractiv  foto:                                                                                                  16.09.2016.

Privatizacija medija u Srbiji ostavila je za sobom sumornu sliku u tom sektoru – mnogi mediji su ugašeni, oko 1.000 novinara i drugih radnika u medijima je ostalo bez posla, a neizvestan je i opstanak mnogih privatizovanih medija i novinari i dalje odlaze. Za sada nema precizne evidencije o stanju u privatizovanim medijima, odnosno poštovanju kupoprodajnih ugovora, a preliminarne informacije pokazuju da se najčešće ne poštuje obaveza isplate ličnih dohodaka zaposlenima. Prelazak na projektno finansiranje koji je trebalo da obezbedi transparentnost finansiranja iz javnih fondova, otvorilo je mnoga pitanja, uključujući davanje sredstava "podobnim" medijima.

Ni postupak prenosa kapitala bez naknade zaposlenima u 16 medija, što je bila poslednja mogućnost za njihov opstanak, nije se pokazao kao uspešan. Udruženje novinara Srbije (UNS) i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), smatraju odgovornim za to nekadašnju Agenciju za privatizaciju, a zatim i Ministarstvo privrede.

U UNS-u navode da, iako je parlament, na insistiranje tog udruženja, na kraju doneo tumačenje zakona, to nije bilo dovoljno, i da besplatne akcije ni posle godinu dana nisu dobili zaposleni više medija, uključajući novosadski Dnevnik.

NUNS zastoj u tom procesu dovodi u vezi i sa odnosom medija prema vlasti, odnosno time što „u ne pokazuju dovoljan stepen servilnosti prema vlastima što je u ovom trenutku osnovni preduslo za opstanak”.

Prema procenama udruženja, tokom privatizacije oko 1.000 novinara je napustilo posao uz otpremnine, a broj novinara koji su ostali bez posla je u međuvremenu porastao na 1.100.

„Ljudi i dalje odlaze jer novi vlasnici iako je prepolovljen broj zaposlenih u medijima ne obezbeđuju njihovu održivost”, rekao je za EurAktiv Srbija Nino Brajović, generalni sekretar UNS-a.

I opstanak privatizovanih medija pod znakom pitanja

Sada, više od 10 meseci posle privatizacije pokreće se pitanje da li novi vlasnici poštuju obaveze i da li će pojedini privatizovani mediji uošte opstati. Ugovor o privatizaciji obavezuje kupca da minimum dve godine isplaćuje zarade zaposlenima, ulaže u osnovna sredstva kupljenog medija, kao i da najmanje pet godina obavlja informativnu delatnost.

Za sada ne postoji precizna evidencije o stanju u privatizovanim medijima, odnosno poštovanju kupoprodajnih ugovora. NUNS je najavio da priprema izveštaj o tome i da prvi rezultati nisu ni malo ohrabrujući.

„Ono što se preliminarno pokazuje je da se kupoprodajni ugovori najšešće ne poštuju u isplati ličnih dohodaka zaposlenih. Lično dohoci se uglavnom isplaćuju neredovno i u minimalnom iznosu”, rekao je za EurAktiv predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.

To potvrđuju i Brajović i navodi da plate, osim što su minimalne, kasne po više meseci, ali da se zaposleni zbog toga ne žale Ministarstvu privrede.

Obradović je rekao da je NUNS tražio od da Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i Ministarstva privrede, koje je preuzelo poslove Agencije za privatizacije po njenom gašenju, da što pre obave kontrolu u privatizovanim medijima i obaveste javnost o rezultatima.

“Tek tada ćemo dobiti kompletnu sliku koja je, mogu sada već da kažem, poražavajuća, uz nekoliko časnih izuzetaka”, rekao je on. Brajović je rekao da treba istaći da su “lošu privatizaciju dobro podneli najbolji lokalni mediji poput RTV Bor, RTV Kruševac i RTV Vranje.

Nije se ni moglo očekivati da svi opstanu. Problem je što ni najbolji neće preživeti ukoliko opštine i gradovi ne budu izdvajali 2% za projektno sufinansiranje medija”, dodao je on.

Slučaj lokalnog Ruperta Mardoka

UNS i NUNS su krajem avgusta pokrenuli pitanje nepoštovanja obaveza prema medijima koje je kupio Radoica Milosavljević, biznismen iz Kruševca, koji je prozvan lokalnim Ruperom Mardokom zbog kupovine osam medija tokom privatizacije.

Prema podacima UNS-a, od osam medija u vlasništvu Milosavljevića, RTV Brus i Centar za informisanje Novi Kneževac ne emituju program, iako nisu ugašeni, prekid programa je najavila Televizija Požega, a zbog dugova i kašnjenja zarada je doveden u pitanje opstanak Radio-televizije Kragujevac.

Pod pritiskom zaposlenih i sindikata, Milosavljević je radnicima RTK, kojima duguje 4,5 plate, ponudio socijalni program za dobrovoljni odlazak za šta se izjasnilo 45 od 67 zaposlenih. Milosavljević je rekao da je otvoreno pitanje da li RTK može da opstane i nastavi da radi sa manjim brojem ljudi.

Širenje uticaja

Brajović i Obradović se slažu da imovina nije bila dominantna razlog za kupovinu medija, već trgovina uticajem.

“Državni mediji su bili partijski. Ali zbog finansijskog iscrpljivanja i netransparentnog vlasništva i privatni mediji postaju partijski. Mediji su ostali bez novca i ljudi. To je glavno obeležje ove privatizacije”, rekao je Brajović.

On je dodao da je kupcima medija jasno da medijsko tržište siromašno pa su pretežno motivisani trgovinom uticajem.

„Mislim da je dominantan motiv (kupovine medija) bio politički, odnosno, kontrola medija i uticaja. Bilo je i slučajeva kada je osnovni interes predstvaljalo vlasništvo nad imovinom ali to je zanemarljiv procenat”, rekao je Obradović.

On je dodao da se na osnovu neposrednog uvida u uređivačku politiku najvećih kupaca medija, poput Milosavljevića, može jasno uočiti da je uređivačka politika „u nekim slučajevima čak i neukusno, naklonjena Srpske napredne stranke (SNS)”.

Obradović je kao primer pristrasnog izveštavanja naveo i izveštavanje Studio B, popularne televizije na teritoriji Beograda, koje je kupila kompanija Maksim Media, u vlasništvu porodice Krdžić, kao i medije u vlasništvu biznismena Vidosava Radomirovića na području Niša, najvećeg grada na jugu Srbije.

On je dodao da su kupcima medija uložena sredstva ubrzo vraćenja kroz nezakonite konkurse i naveo da je Milosavljević iz budžeta lokalnih samouprava dobio najmanje 390.000 evra.

Obradović je naveo da je porodica Krdžić na lokanim i republičkom konkursu dobila oko 30 miliona dinara., što je oko 243.000 evra a Studio B je plaćen 530.000 evra. “Dakle, u ovoj godini, Krdžići su povratili polovinu investicije”, naveo je on.

Prema podacima Saveta za borbu protiv korupcije, mediji u Nišu u vlasništu porodice Radomirović označeni su kao mediji koji kroz način izveštavanja u okviru budžetski podržanih projekata nisu promovisali javni interes već vlast.

Na prošlogodišnjem konkursu u Nišu mediji u vlasništvu porodice Radomirović- Belle amie televizija, radio i internet, Niška televizija i Narodne novine, tada su dobili 61,5% sredstava.

Problemi sa projektnim finansiranjem

Obradović je ocenio da se projektno finansiranje u praksi pretvorilo u sopstvenu suprotnost. „Umesto da se poboljša informisanje građana, u velikom broju slučajeva, konkursi su poslužili za uterivanje novca podobnim medijima”, dodao je on.

Brajović je ukazao da su „siromašenje medijske ponude i pomor medija neminovni” u okolnostima u kojima lokalne samouprave ne snose zakonsku odgovornost ako ne raspisuju konkurse ili ako izdvoje simbolična sredstva za projektno sufinansiranje medija.

„Na tu opasnost UNS je na vreme ukazivao i zato nije dao podršku setu medijskih zakona (usvojenih u avgustu 2014)”h, dodao je on. JAS je u vreme usvajanja zakon pre dve godine tražio da se lokalne samouprave bavežu da izdvajaju 2% budžeta medijima, što nije usvojeno.

On je rekao da se to mora izmeniti novom medijskom strategijom, kao i da se mora izmeniti Uredba o kontroli državne pomoći kojom se podrška medijima sa svih nivoa vlasti ograničava na 23.000.000 dinara ili oko 187.000 evra za tri godine.

Tanjug kao fenomen privatizacije

Novinarska udruženja ne slažu se u pogledu statusa i budućnosti agencije Tanjug, koja je kao javno preduzeće odlukom Vlade Srbije ukinuta 31. oktobra 2015. godine, ali i dalje radi.

Obradović je rekao da je slučaj Tanjuga najskandalozniji primer privatizacije medija, da je tu reč o „neskrivenom kršenju zakona i nezabeležnom političkom voluntarizmu i da nema naznaka da će se u tom slučaju išta promeniti.

„Sve ovo što se dešava sa Tanjugom je zapravo pokazatelj da ova vlast nije o nema nameru da medijsku scenu uredi u skladu sa zakonima koje je sam i donela. Očigledno je da se medijska reforma svela na prepakovanje političkog uticaja u medijima otvorenog pritiska na novinare”, rekao je on za EurAktiv.

Brajović je ocenio da je Tanjug “fenomen ove privatizacije”, ali da je opstao i pored odluke vlade o ukidanju, jer su se ispunila dva važna uslova.

„Prvi, da je vlast zainteresovana za njegov opstanak a ne gašenje i drugi da je zbog smanjenja broja zaposlenih postao konkurentan. Zato Tanjug ne treba gasiti. I za ovu agenciju treba da važi pravo na besplatne akcije zaposlenima što im uprkos Zakonu nije ponuđeno”, dodao je on.

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević izjavio je početkom septembra da su sa predstavnicima Evropske unije obavljeni razgovori u vezi sa radom agencije Tanjug.

On je rekao da Srbija mora da nađe sopstveno rešenje za pitanje agencije, s obzirom da u EU ne postoji jedinstveno rešenje za rad novinskih agencija.Tanjug, iako je zvanično prestao da radi, i dalje emituje vesti.

Background

Na reformu medijskog sektora dugo se čekalo posle demokratskih promena u Srbiji u oktobru 2000. Reforma je uz dosta teškoća počela tek 2011. sa donošenjem Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Srbiji do 2016. godine, takozvane Medijske strategije.

Medijskom strategijom predviđeno je povlačenje države iz medija, osim u vrlo ograničenim i specifičnim slučajevima, kao prelazak na projektno sufinansiranje iz javnih fondova. Set medijskih zakona kojim se uređuje i proces privatizacije donet je tek tri godine kasnije, u avgustu 2014. godine.

Na osnovu toga privatizacija medija u Srbiji je pokrenuta u jesen 2014, a završena je u oktobru 2015. godine posle produženja roka za tri meseca.

Od 73 medija koja je trebalo privatizovati, za 50 je bio oglašen javni poziv za prodaju, a privatizovana su 34 medija. U međuvremenu je jedna privatizacija poništena, ali iz Ministarstva privrede još nema odgovora da li će biti pokrenuta nova privatizacija.

Tokom privatizacije, ugašeno je 20 medija uključujući Tanjug, koja je međutim nastavio da radi, koristeći državne resure – prostorije i opremu, uz nejasne procedure finansiranja.

U julu 2015. ugašen je Međunarodni radio Srbija, nekadašnji Radio Jugoslavija, jedan od najstarijih kratkotalasnih radija u svetu, osnovan 1936, šest godina pre Voice of America. Radio je emitovao program na kratkim talasima na 12 jezika.

List Dnevnik koji izlazi već 70 godina, nije usepo da nađe kupca. Sada je već mesecima u stečaju a plan reorganizacije predviđa da se dugovi namire prodajom štamparije u Novom Sadu koja se procenjuje na oko 4 miliona evra. Lokalni mediji su javili da će na mestu štamparije budući kupac moći da izgradi soliter od deset spratova.

U procesu privatizacije dva medija su promenila delatnost.

Evropska komisija je više puta pozvala Srbiju da dosledno sprovede zakon o javnom informisanju i Medijskoj strategiji u Srbiji "kako valja i brzo da bi se obezbedilo što je lakše moguće povlačenje države iz vlasništva u medijima i pošten, transparentan i stalan proces privatizacije".

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević najavio je u septembru da će biti doneta nova medijska strategija, što bi za posledu trebalo da ima i novi set zakona u toj oblasti.