Arheološke lokalitete širom Srbije prekopavaju i razaraju lovci na blago i trgovci starinama. Vredni spomenici kulture završavaju na aukcijama na Zapadu, gde se prodaju po ceni ni izbliza odgovarajućoj značaju koji imaju za istoriju i arheologiju, a nadležni organi nikako da stanu na put kradljivcima neprocenjivog blaga.
Zato, nikoga nije iznenadilo kada su smederevski arheolozi nedavno otkrili da su pronalazak minđuša sa grbom Nemanjića morali dugo da drže u tajnosti. Bojali su se da bi neki umišljeni Indijana Džons mogao da uništi kompleks u potrazi za blagom Proklete Jerine ili bar nekim novčićem koji bi mogao da proda za nekoliko desetina evra.
Nisu bili iznenađeni ni arheolozi kada su, na samo desetak centimetara iznad groba u kojem je otkriven nakit pronašli kutiju imalina - dokaz da je neko pre njih vršljao lokalitetom i samo pukom srećom nije pronašao dragocenosti.
Sve to, nažalost, nije nikakva novost za srpske arheologe, kao što nije novost ni da je država godinama nemoćna da se izbori sa takvom situacijom.
- Zaštita nam je na izuzetno niskom nivou - kaže Dragana Antonović, predsednik Srpskog arheološkog društva. - Ljudi šetaju sa detektorima, iskopavaju šta hoće, a policija i pravosuđe ne reaguju na pravi način. Postoje zakoni koji to regulišu, ali se ne poštuju.
Antonović podseća da uništavanja arheoloških lokaliteta nisu izum novog vremena. Pljačke i razaranja spomenika starih kultura u Srbiji potiču još iz 19. veka. U to vreme čak je i kamen iz Viminacijuma odnošen i prodavan kao građevinski materijal. Problem je, međutim, što ni više od stotinu godina nije bilo dovoljno da se uspostave mehanizmi zaštite istorijskog blaga Srbije.
Jedan od najdrastičnijih primera pljačke arheološkog blaga je pokušaj da se devedesetih godina na crnom tržištu proda zlatni pojas avarskog kagana iz šestog veka neprocenjive vrednosti, za tadašnjih 320.000 maraka. Šok za domaću javnost bio je i kada se 2006. na aukciji nemačke firme „Gorni i Moš„ pojavio pečat kneza Strojimira iz devetog veka, najstariji materijalni dokaz postojanja srpske države. Ta ista srpska država morala je da ga otkupi za 20.000 evra.
Da „zalutaju“ do aukcijskih kuća dešavalo se i mnogo „mlađim“ eksponatima. Sablja kneza Mihaila Obrenovića prodata je sredinom devedesetih kod „Sotbija“ anonimnom kupcu za 70.000 funti. O broju različitih rimskih novčića, amfora i sličnih predmeta koji se svakodnevno prodaju, mahom preko interneta, ne vredi ni govoriti.
Utvrdili smo da predmeti ukradeni proteklih godina iz Viminacijuma najčešće završavaju u Beču i Minhenu - kaže Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum. - Pre toga se „peru“ preko neke od 43 agencije u Ženevi. Pljačkaši pomno prate arheologe i daju se na posao čim istraživači završe. Druga vrsta pljačke arheološkog blaga su krađe iz muzeja. U požarevačkom muzeju svakih 10 godina lopovi opljačkaju ono što su za to vreme arheolozi vredno prikupljali.
BAHATI GRAĐEVINARI
Pored pljaškaša, arheološkim lokalitetima prete i bahati investitori i građevinari. To je posebno izraženo u Beogradu gde postoji veliki broj ostataka ranijih civilizacija koje su živele na tom prostoru. - Često se dešava da građevinari prikrivaju i uništavaju lokalitete na koje naiđu prilikom izgradnje da bi uštedeli vreme i novac - kaže Dragana Antonović.
TURISTI NAJBOLjA ZAŠTITA
Viminacijum je jedan od retkih lokaliteta u Srbiji koji je poslednjih godina zaštićen od pljačke. Direktor ovog arheološkog parka, Miomir Korać, kaže da najjednostavniji način da se arheološka nalazišta zaštite jeste da se ona - ožive.
- Lokalitete ne treba da ostavljamo zarasle u travu, već na njima treba da niknu suvenirnice i drugi objekti koji će privući turiste - objašnjava Korać. - To je i te kako moguće sprovesti u Srbiji.
