Ruski stručnjaci nameravaju da ove godine naprave prvu radnu maketu nuklearnog energetskog postrojenja megavatske klase za daleke kosmičke letove. Nuklearni energetski transportni modul treba da postane glavni tehnološki doprinos Rusije međunarodnoj ekspediciji na Marsu.
Zagonetna Crvena planeta do sada nije otkrila svoje tajne. Prvi realni planovi za čovekov let na Mars pojavili su se krajem 60-ih godina prošlog veka. Međutim, čovečanstvo se u principu "zaglavilo" u Zemljinoj orbiti. Radi se o tome što za dugotrajna međuplanetarna kosmička putovanja tradicionalni raketni hemijski motori nisu dovoljni, kaže akademik Ruske akademije za kosmonautiku "Ciolkovski" Aleksandar Železnjakov:
Zato kosmički brodovi koji se lansiraju sa Zemlje prema dalekim planetama lete do njih vrlo dugo. Letovi su, kao prvo, malobrojni, kao drugo, sami kosmički aparati su malih dimenzija i male mase.
Nuklearni raketni motori (NRD) su odlična alternativa za motore na čvrsto i tečno gorivo koji se sada koriste. Rad na NRD je započet pre više od pola veka u SSSR i SAD. Oba su radila po istom principu: u nuklearnom reaktoru se zagrevalo "radno telo" – tečni vodonik, - koji je prilikom izbacivanja iz cevčica stvarao vuču. Bez obzira na usavrašvanja motori su ostali na Zemlji. Jedan od glavnih razloga je visok rizik eksplozije reaktora prilikom pregrevanja i emitovanje povišene radioaktivnosti. Novi ruski projekat energetskog transportog modula na radikalan način rešava problem bezbednosti.
Na brodu se planira korišćenje jonskih elektroaktivnih motora, u kojima se vuča stvara zahvaljujući ubrzanom elektičnom polju bujice jona. A nuklearni reaktor samo stvara struju koja je potrebna za rad električnog motora, objašnjava akademski savetnik Akademije za inženjerske nauke Rusije Jurij Zajcev.
Nuklearno postrojenje ima čitav niz prednosti po snazi, i po nezavisnosti, pri čemu se energija može koristiti ne samo za motor, već i za obezbeđenje životne delatnosti broda i za rešavanje drugih problema.
Planirano je da nuklearna energetska postrojenja nose bespilotne istraživačke sonde do dalekih planeta vršeći ulogu "kosmičkih šlepera". Sa vremenom će moći da se govori i o pilotiranim kosmičkim putovanjima. Između ostalog, i na Mars. Međutim, smatra Jurij Zajcev, to se neće brzo desiti: posle 2050. godine. I glavni problem je zaštita kosmonauta od štetnog kosmičkog jonskog zračenja.
Pošto zasad letimo u orbiti oko Zemlje zaštićeni smo njenim magnetnim poljem od teških zaraženih čestica kosmičkog prostora. Jedan od elektronskih elemenata stanice "Fobos-Grunt" su iz stroja izbacile upravo teške čestice. A ako ovde čestica prođe kroz čoveka – njegova smrt je neminovna.
Zasad je pilotirani let na Mars samo privlačna perspektiva. Ruski naučnici smatraju da treba ponovo pokušati sa slanjem misije prema satelitu Marsa Fobosu. Pretpostavlja se da će 2018. godine prema njemu krenuti kosmički aparat "Bumerang" – lakša varijanta ruske automatske međuplanetarne stanice "Fobos-Grunt".
