|
EU sankcije protiv Rusije traju više od pet godina i već se nalaze u fazi automatike. Bez obzira na to kad će biti formalno ukinute, one će u ruskoj glavi trajati još najmanje sto godina. Rusi će ih pamtiti, jer je to bio momenat kad ih je institucionalizovana Evropa konačno gurnula od sebe.
Da li su najveće i najuticajnije evropske nacije, kao što su Britanci, Francuzi i Nemci, znale da se time donosi dugoročna strateška odluka, koja će od vrha do dna preurediti shvatanje evropske samosvesti i identiteta?
Posmatrajući strukturu političkih odluka koje su od marta 2014. donosile vlasti tih zemalja, reklo bi se da je London s punom namerom ušao u taj tip konfrontacije sa Moskvom, da je Pariz više naseo na bučni teatar koji je sam organizovao, nego što je imao jasnu predstavu šta radi, a da je Berlin delovao iracionalno i na vlastitu štetu.
Taj koktel namera, drame i emocija EU-velikih uzeo je političku formu odbrane Baltika i istočne Evrope od ruske opasnosti. Time je čitava Unija, zajedno sa svim zemljama koje se nadaju članstvu, postala talac dugoročnog, i dalje klizajućeg pogoršanja odnosa sa Rusijom.
Da neko u tom kontekstu ne bi popustio, da se neka od slabijih karika u antiruskom lancu ne bi predomislila, u Evropi je uređen ideološki i medijski sistem uzbunjivanja i kontrole.
Delotvornost tog sistema je moguće pratiti u nizu epizoda, od kojih je najnovija vezana za Makronovu izjavu o "moždanoj smrti NATO saveza".
Van medicinskog konteksta, "moždana smrt" je naravno samo metafora, podjednako (ne)pogodna i za poetski i za politički kontekst. U poetskom se, na primer, može javiti kao pitanje - hoće li će NATO umeti da peva, kao što su vizionari Evrope bez Rusa pevali o njemu?
Za razliku od tog lirskog koji bljesne i ugasi se, politički kontekst Makronove izjave o "moždanoj smrti" Severne alijanse je čitavu prošlu sedmicu predmet javnih analiza, od kojih je najčešća ona da se Pariz, Evropskoj uniji iza leđa, miri s Moskvom. Ako je to paranoja, dobro je zaslužena.
Zidojče cajtung: Izbio je konflikt koji već duže postoji
Gornja rečenica je međunaslov iz teksta "Evropska drama oko Makrona" koji objavljuje minhenski dnevnik Zidojče cajtung. Ono što bi verovatno prekrišio svaki profesor svakog evropskog jezika kao contradictio in adjecto, ovde je čista frojdijanska omaška.
Logički ispravno bi bilo "izbio je latentni konflikt", ili "podgrejan je uspavani konflikt", ali o tome se i radi, da unutarevropski konflikt oko antiruskih sankcija nikad nije bio latentan, nikad nije zamro, jer je održavan na životu nizom disciplinskih mera.
Zbog Makronove metafore konflikt nije "izbio", pošto on već postoji, samo su dovedene u pitanje disciplinske mere. Zidojče cajtung: "Postojeće nepoverenje se produbljuje izjavama koje se, ne samo u Parizu, shvataju kao Makronove spoljnopolitičke eskapade. Njegovi pokušaji približavanja ruskom predsedniku Putinu, izazivaju konsternacije, pre svega u Istočnoj Evropi. Diplomate sa zlovoljom konstatuju kako je Makronu svejedno kakve štete njegovi postupci izazivaju. Čak ga upoređuju i sa Donaldom Trampom, toliko je nepredvidljiv."
Zidojče cajtung, dalje: "I u NATO centrali je Makron izazvao dramu. Mnoge zbunjuje, kako to on misli da postigne zbijanje EU redova, koje sam propagira, kad redovno podiže barem deset evropskih partnera protiv sebe. To je skoro "šizofreno" ponašanje, kaže jedan anonimni izvor. Nije iznenađujuće da frustracije najbolje artikuliše Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta u odlasku. U oproštajnom govoru prošle srede Tusk se obratio svom "dragom prijatelju" Makronu i objasnio šta on, Tusk, razume pod evropskim jedinstvom – 'tvrdo i konsekventno držanje prema Rusiji kao primarni izraz našeg suvereniteta'."
Tusk: Institucionalna Evropa je naterana da svoj razlog za postojanje vidi u stanju kontrolisane, disciplinskim merama održavane distance prema Rusiji. Strateški smisao EU je da se neprestano pita šta ćemo sa Rusijom? Ko to ne radi, podriva suverenitet EU.
Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas u komentaru za Špigel (10.11.): "Kad govorimo o bezbednosti, Evropljani ne smeju da se podele. Nemačka neće voditi ekskluzivnu nacionalnu politiku, ne u odnosu na Moskvu, ne u bilo čemu. Naši susedi u Poljskoj i na Baltiku mogu imati poverenja da njihove nacionalne bezbednosne potrebe nama leže na srcu kao i naše vlastite. Evropa koja nam je potrebna neće nastati preko njihovih glava."
Prevedeno Mas: Nemačka je već prešla svoj Rubikon i stavila se u funkciju bezbednosne politike istočnih suseda.
Poseban "šizofreni" humor oko izjave o moždanoj smrti Severne Alijanse je u tome da je Makrona zaista teško videti kao političara koji sa Moskvom sklapa separatni mir. Samo stav Berlina, Varšave i Baltika da se u konfrontaciji s Rusijom otišlo tako daleko, da sad bilo šteta vraćati se, pretvara Makrona u "ruskog prijatelja".
Prese: Opasna utopija Karole Rakete
Pitanja otvorenih granica, neograničenih migracija, ili kulturnih identiteta kao bagatele za ukidanje, ne prestaju da razaraju sam fundament na kome stoji EU. Promigracioni analitičari će uvek dati dijagnozu da su "nacionalizmi ti koji uništavaju postnacionalnu Evropu" i pri tome zanemariti da su aktuelni nacionalizmi samo odgovor na migracije velikih brojeva i da Evropa nikad nije zaista bila postnacionalna.
Ovde se tema migracija dodiruje samo kroz reakcije na novu medijsku pažnju u kojoj se ovih dana našla Karola Rakete, kapetan broda "Sea Watch 3", koja je prošlog juna uprkos zabrani italijanskih nacionalnih vlasti na Lampeduzu dovela 53 migranta.
U međuvremenu je Karola Rakete napisala knjigu "Akcija umesto nade"; održala govor u Evropskom parlamentu i bila nagrađena ovacijama (od pristaša); dobila godišnju nagradu austrijske intelektualne fabrike Globart, onu istu koja je 2018. dodeljena Marini Abramović; gostovala kao heroj građanskog prkosa po brojnim medijima nemačkog govornog područja, pa i u dnevniku ORF-a (30.10.), na koji se i odnosi komentar austrijskog dnevnika Prese o "opasnoj osobi" iz anarhističkog miljea.
U ORF intervjuu ona pledira za otvorene granice, neograničenu migraciju, klimatsku politiku povratka u kameno doba, ukidanje politike ekonomskog rasta, zamenu reprezentativne demokratije "nekom alternativom" i – globalnu zabranu reklamiranja proizvoda.
Sve to, naravno, jednog dana i može da se dogodi. Ideološki univerzum je, kako je pisao Roland Bart, neverovatno sugestivan. Jedino što to onda ne bi bio samo kraj političkog sistema, već i kraj civilizacije koja se razvijala od Perikla do Makrona. EU bi postala siromašna pokrajina Afrike, ili, ako do tada savlada svoju averziju prema Rusiji, Azije.
Za austrijski list je pitanje, koliko ljudi u Evropi to svesno želi?
Kad po definiciji odgovorni evropski političari Karolu Rakete nagrađuju ovacijama, da li znaju kojoj budućnosti plješću, ili samo reaguju na opšti humanistički ton izgovorenog, onako automatski kao što skaču na EU himnu, Betovenovu "Odu radosti"?
Balkan, treća strateška odluka EU
EU je odlučila da Balkan nije njen, stavila tačku na proširenje, proglasila ga tuđom zemljom. Sigurno, EU se tu povinovala odluci francuskog predsednika, ali iz reakcija je jasno da niko od EU članica takav (privremeni) epilog ne doživljava u terminima katastrofe.
Minhenski Zidojče cajtung: "Prošle srede je ministar spoljnih poslova Hajko Mas nekoliko sati boravio u Skoplju i poručio: "Mi želimo da EU drži reč koju je dala Severnoj Makedoniji i Albaniji". Ono što zvuči kao ohrabrenje, ustvari je priznanje poraza. Angela Merkel je obrađivala Emanuela Makrona do poslednjeg minuta. Bez uspeha."
Zidojče cajtung i dalje: "Ta epizoda je deo šire istorije dramskih kvaliteta. Radi se o tome kuda francuski predsednik vodi Evropu! O "stravičnoj svađi" sa Berlinom je Makron govorio još u aprilu, dok se Merkelova odlučila na sportski termin "rvanje". Poslednje sedmice je postalo jasno da se Berlin i Pariz ne sudaraju samo oko toga koji put izabrati – već i koji cilj."
U osnovi, zaključuje minhenski dnevnik, radi se o strateškom konfliktu.
Iz toga izvući zaključak da je Berlin prijatelj EU proširenja na Balkan – pre svega u odnosu na prvoplasirane kandidate Srbiju i Crnu Goru – je u istoj analoškoj relaciji kao proglasiti Makrona ruskim prijateljem. U oba slučaja se radi o relativnim veličinama, da Berlin više želi proširenje nego Francuska ili Holandija, odnosno da Makron manje želi produženje antiruskih sankcija nego Berlin i Varšava.
Da nemački otpor nije tako snažan, vidi se iz spomenutog komentara Hajka Masa u Špiglu, tamo gde je rekao da Nemačka pliva ili tone sa svojim istočnim susedima.
Mas, u delu o bezbednosnim potrebama Baltika i Poljske: "Da, snažna i suverena Evropa je poduhvat koji su Nemačka i Francuska ispisale na svojim zastavama. To je poduhvat iz kojeg niko u Evropi ne sme biti isključen!"
Niko, osim Balkana.
Mas, u komentaru Špiglu: "U ovim dramatičnim vremenima moramo držati čvrsti kurs ka snažnoj Evropi kao motoru za revitalizaciju transatlantskog saveza. Ne kao nemačko-francuskog projekta, već kao zajedničkog dela svih Evropljana. Samo tako će Evropa biti bezbedna".
Nemačka kao zemlja u centru Evrope mora po tom pitanju preuzeti centralnu, posredničku i odmerenu ulogu, kako u Evropi, tako i prema Sjedinjenim Državama. Ako mi ne preuzmemo vođstvo, niko drugi neće. Biti glas razuma, danas je najvažnija nemačka spoljnopolitička i bezbednosna odgovornost.", nastavlja Mas. Evo nemačkih strateških prioriteta, po onom redu po kome ih Mas nabraja: ukrajinska kriza, ustavne promene u Siriji, iranski atomski program, stabilizacija u afričkoj Sahel-zoni, primirje u Libiji. Balkan se ne spominje. Osim afričkog Sahela, sve ostale tačke u suštini ciljaju na održavanje konflikta sa Rusijom.
Za Balkan ostaje nekoliko sati, taman da se popije kafa na aerodromu u Skoplju i uteši ucveljene.
Time što Balkan ne računa u svoje strateške prioritete, EU je napravila stratešku odluku. U zamrzavanju procesa proširenja, problem očito nije samo Pariz, već i Berlin.
Narotiv, Makron može da se pokaže kao jednostavniji slučaj, jer se u njemu prepoznaje političar moći klasičnog tipa, onaj koji se vodi idejom kompromisa i trgovanja, a ne deklarativnih moralnih vrednosti.
Kod njega je zamislivo da prijem Srbije i Crne Gore u EU posmatra odvojeno od ostatka Balkana, kod Merkelove ne. Kod njega je moguće pomisliti da je francuska blokada proširenja EU samo taktički potez da se na listi kandidata osigura hronološki redosled s pauzama, kod Merkelove ne.
Fjodor Lukjanov, profesor na Fakultetu za međunarodnu ekonomiju i politiku u Moskvi, za Prese (3.11.) upoređuje aktuelnu evropsku i rusku sposobnost strateškog delovanja.
"Putin se razlikuje od drugih političara kroz dve važne sposobnosti. U njegovoj glavi svet zaista postoji kao sistem. Merkel ne razmišlja na taj način. Ona rešava konkretne probleme uz pomoć svog vrednosnog sistema. Tramp na primer rešava američki trgovinski bilans, drugo ga ne zanima.
Za razliku od njih, Putin svet vidi kao kompletnu sliku umreženih aktera; kad pritisneš na jedno dugme, onda se čitava mreža preslaže i prestrojava. Na primer, kad pritiskom na dugme priznaš samostalnost Kosova, navodi Lukjanov.
"Na Zapadu se često čuje, kad god dođe do narušavanja međunarodnog prava: 'Da, ali Kosovo je bilo poseban slučaj, priča za sebe'. Pa ne ide to tako! Druga Putinova osobina je da on brzo sagledava potencijale jedne situacije i promptno reaguje. To što on radi nije strategija, nije čak ni taktika – on naprosto koristi ono što mu se otvori u datom momentu. Ako Zapadu to izgleda kao super isplanirana strategija, onda to više govori o nesposobnosti zapadne politike da vidi svet kao mrežu, nego o Putinovoj veličini."
Na sve taktičke i strateške krize i blokade EU, poznati austrijski književnik Robert Menase ima savet za novu EU komisiju (Spektrum, 16.11.): Svom snagom nastaviti postnacionalni eksperiment. Na ljutu ranu ljutu travu.
Treba pritisnuti postnacionalno dugme, pa gledati kako mreža puca. Nije Karola Rakete jedini opasni utopista na ovom izmučenom kontinentu.
Završen 50. protest u Beogradu: Nema povlačenja, nema ni korak nazad
Vučić primljen na VMA zbog kardiovaskularnih problema
Francuska izašla s novim principima za proširenje EU
Vučić: Makron doživljava Srbiju kao veoma važnog partnera/Tači: Postignuta saglasnost da dijalog treba nastaviti
Ove nedelje nastavak dijaloga vlasti i opozicije
Vučić sa Makronom i učesnicima Pariskog foruma/Tači Makronu: Kosovo spremno za mirovni sporazum sa Srbijom
Zvizdić: BiH nema definisan stav o malom Šengenu/Zaev: Mali Šengen nas jača pred EU/Rama: Uključiti Kosovo u mali Šengen
Mediji: Srbija izbegla sankcije SAD zbog ruskog oružja ali Kina nije
Otvorena deonica istočnog kraka Koridora 10/Vučić: Izgradnjom puteva najbolje se stiču prijatelji
Vučić: Do Nove godine u Albaniju i Severnu Makedoniju samo s ličnom kartom
Kineske kompanije sa crne liste SAD prisutne u Srbiji
Vučić o Palmeru: Da povuku takse, a mi da priznamo Kosovo? To podseća na šalu
Savet bezbednosti UN različito o rešenju kosovskog pitanja i mandatu Unmika
|
