Uprkos tome što region još uvek u najvećoj meri karakterišu deklarativni, a mnogo manje suštinski odnosi, saradnja u domenu kulture opstala je čak i u vreme teškog perioda devedesetih godina. Prednjači alternativna kultura pred kojom su granice u regionu brišu. Ipak, senku na to donekle baca nemaština, ali i nedovoljna podrška političkih elita.
Najintenzivniji odnosi, zasnovani na temeljima ne tako davne zajedničke prošlosti, svojstveni su muzici – konkretno roku i popu, a gradovi u kojima se održavaju muzički festivali, poput Zagreba, Šibenika, Beograda i Novog Sada postali su nezaobilazna mesta svirki mnogih bendova iz regiona.
Ti gradovi su u poslednjih nekoliko godina ugostili mnoga zvučna imena i publiku iz regiona, od kojih je većina prešla u kategoriju stalnih gostiju. Pažnju sličnog intenziteta privlače i gostovanja pozorišnih ostvarenja u prestonicama republika nekadašnje SFRJ koja, kao po pravilu prati veliki odziv publike, poput predstava „Rođeni u YU“ Dina Mustafića ili „Zoran Đinđić“ hrvatskog reditelja Olivera Frljića.
Jedan od onih koji neguje takvu saradnju, prevashodno alternativne kulture, je i novosadski đak i bh. reditelj Haris Pašović, čiji se komadi smatraju klasicima, kako u regionu tako i u svetskim okvirima. Pašović, međutim, upozorava da je posle početnog zamaha došlo do zastoja u saradnji, a uzroke za to vidi u nedostatku novca, ideja, ali i podrške nadležnih.
„Ta saradnja se do neke mjere odvija. Međutim, ona je da tako kažem još uvijek alternativna. Kada su u pitanju ministarstva za kulturu, ona su malo uradila da takva saradnja postane stalna. Da ona jednostavno bude neka vrsta krvotoka u bivšoj Jugoslaviji. Pogotovo mislim na Srbiju, Hrvatsku, BiH, Crnu Goru, gdje se radi zapravo o istom jeziku i gdje nema baš nikakvih prepreka. Mada ne mislim da postoje neke velike prepreke kada su u pitanju Slovenija i Kosovo. Svejedno što je jezik drugačiji. Nema tu neke odluke, nema tu neke politike i dogovora između ministarstava, niti posebnih fondova koji preferiraju i stimulišu tu saradnju“, smatra Pašović.
Uključivanje Srbije u regionalne tokove u sferi književnosti otpočela je 2000. godine posle petooktobarskih promena. Pisac Vladimir Arsenijević priseća se svog angažmana najpre kroz izdavačku kuću Rende, a proces je nastavljen osnivanjem onlajn knjižare i književnog kluba VBZ, da bi svoj veliki zamah doživela regionalnim festivalom „Krokodil“, koji okuplja književnike, ali i druge stvaraoce iz regiona i sveta.
Arsenijević objašnjava da tome više niko ne može stati na put, jer je stvar samih umetnika – dok država, u retkim slučajevima kada se uključuje, čini to toliko nevešto da – samo smeta.
„Onaj kome se komunicira, eto komunicira! Onaj kome se ne komunicira, ne komunicira. Dakle na ovom jednom nivou gde su slobodnjaci, gde su energije nešto drugačije, gde nikome ništa ne dugujete, gde nemate razloga uopšte da pravdate svoje postupke bilo kome, naravno i ta vrsta dinamike je drugačija. I tu se komunicira sa zadovoljstvom i veseljem, ali to ne komuniciraju nikakvi profesionalni Srbi, Hrvati, Bosanci ili bilo ko treći, četvrti i peti, nego ljudi po imenu i prezimenu koji se znaju, uzajamno poštuju i žele prisustvo jednih i drugih na svojim kulturnim scenama. I tu se čitava ta stvar završava. Niko vas ni u čemu više ništa ne sprečava... Hoćete da radite film zajedno? Evo, radite film zajedno, ko može u tome da vas spreči“, kaže Arsenijević.
Međutim, ograničavajući faktor je novac. U takvoj svojevrsnoj pat poziciji, objašnjava glumac Branislav Trifunović, pribegava se kooprodukcijama poput filma „Sveštenikova deca“ hrvatskog reditelja Vinka Brešena.
Tim tragom pošao je i Trifunović, najavljujući za ovu godinu film i seriju po jednom od romana knjiga hrvatskog novinara i pisca Borisa Dežulovića, u kojoj satirično opisuje rat u Bosni i Hercegovini.
„Imamo upravo tu ideju da spojimo region. To je film i serija koji će se raditi po knjizi Borisa Dežulovića 'Jeb'o sad hiljadu dinara' koji je naša kuća uzela da radi. Ideja je da spoji Beograd, Zagreb i Sarajevo. Da to nekako bude na ravne časti. Nekako mi se čini da treba da napravimo poslednji antiratni film o onome što se dešavalo. Na jedan duhovit i pametan način i da sav taj besmisao koji se desio stavimo filmski na svoje mesto. Da uspemo, a čini mi se da ćemo uspeti da spojimo sve tri zemlje i da ta serija i film krenu istovremeno“, smatra Trifunović.
Uprkos nespornim sličnostima koje postoje među zemljama regiona, povezujući stanovnike ovog podneblja, pisac Vladimir Arsenijević predlaže da se u budućnosti recept saradnje u oblasti kuture zasniva na razlikama. To bi, smatra on, omogućilo njihovo bolje razumevanje i poštovanje.
„Ja verujem u uzajamno poštovanje. Radostan sam, moram to da kažem, stvarno sam iskreno srećan što živim u ovo vreme i na ovom mestu, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Mislim da je ovo zapravo uvek jedan potencijalno sjajan prostor, za koji mi je uvek jako, jako šteta da toliko sam sebe sapliće i da sav taj kapacitet koji zapravo neprestano nosi sa sobom nije u stanju pravilno da realizuje i fokusira tamo gde treba“, zaključuje Arsenijević.
