Kokan Mladenović: I svet je "Farma" , ali na engleskom jeziku
Izvor: vecernje novosti
Datum: 21.12..2013
Povodom značajnog jubileja, pedeset pet godina Omladinskog pozorišta Dadov, reditelj Kokan Mladenović postavlja na scenu autorsku predstavu provokativnog naslova "Slučajevi - Lost in Serbia". Premijera je 27. decembra, a ovogodišnji bilans poznatog reditelja vredan je pažnje: njegove dve predstave ("Zona Zamfirova" Pozorišta na Terazijama i "Opera ultima" teatra Ujvideki sinhaz) osvojile su čak 28 festivalskih nagrada. U ponedeljak će mu biti uručena i godišnja nagrada Pozorišta na Terazijama.
U tekućoj sezoni Mladenović je režirao u Kopru, Temišvaru i Rijeci, ali ga beogradska pozorišta (osim Dadova) nisu pozivala na saradnju. Da li "slučaj Ateljea 212" i njegov angažman na čelu kuće, ima veze sa ovom činjenicom, Mladenović ne želi da komentariše. Ako u Beogradu nema posla, ima u regionu: pred njim su već dogovorene režije u Kruševcu, Rijeci, Splitu, Mađarskoj i Rumuniji. Ali, pre nego što se otisne na novi put, s posebnim razlogom i zadovoljstvom, nakratko će se vratiti sopstvenim umetničkim počecima:
- Dadov je jedini omladinski teatar u Srbiji koji više od pola veka neguje duh pobune i rokenrol pogleda na svet. Gotovo da nema imena među glumačkim veličinama, a da na ovaj ili onaj način, nije prošlo kroz Dadov. Od nekada četrdesetak scena, Dadov je uz dramsku scenu "Krsmanca" jedini omladinski teatar koji je preživeo bahato uništavanje amaterskih pozorišta, kulturno-umetničkih društava i svih drugih sjajnih institucija za okupljanje mladih koje su proglašene reliktom socijalizma.
RASPRODAJA POPULARNOSTI
- Za veliki teatar potrebna je umetnička posvećenost, ideja i mnogo predanog rada. Tu posvećenost pokazala je vaninstitucionalna ekipa oko Mire Furlan s rediteljem Mikijem Manojlovićem, Novosadsko pozorište u svim svojim predstavama, jednogodišnji rad na "Galebu" Tomija Janežiča u SNP, kao i svi projekti Andraša Urbana u Subotici. Dok se glumci u tim sredinama bave pozorišnom umetnošću, naši pravo sa serije "Ravna gora" uleću u Šekspirove stihove ili se sa "Češljanja babe" prebacuju na modernu američku dramaturgiju. Taj princip površnosti je rasprodaja popularnosti i koristan je za njihove privatne budžete, ali je poguban po pozorište.
* Zato ste vi okupili dvadesetak mladih ljudi u novom projektu?
- Predstava "Lost in Serbia" govori o današnjoj generaciji tinejdžera i njihovim problemima u zemlji u kojoj odrastaju. Barem polovina od 25 učesnika rođena je posle 5. oktobra 2000. Dakle, u demokratiji. Za razliku od naše generacije koja opravdanje za svoju nesreću nalazi u raspadu Jugoslavije, ratovima, nacionalnoj katastrofi za vreme Miloševićeve vlasti - pred ovom decom nemamo nikakav alibi za to što se osećaju izgubljeno i nesrećno. Kakvu smo to zemlju napravili i kakva je to demokratija u kojoj gotovo 70 odsto mladih svoju budućnost vezuje za odlazak iz zemlje, gde je više od polovine učestvovalo u nekom obliku vršnjačkog nasilja (a svaki četvrti bio žrtva), a više od 50 odsto omladinaca kao svoje osnovno osećanje u životu navodi nezadovoljstvo? I gde čak sedam odsto srednjoškolaca razmišlja o samoubistvu... Te statistike ima i u predstavi
* Kako ste umetnički uobličili ovu predstavu?
- Moji saradnici i ja više smo medijatori tog nezadovoljstva, oni koji daju scenski oblik njihovoj pobuni, nego autori predstave. Ona, pak, govori o svemu što tinejdžere okružuje: školi koja je odavno izgubila svoju vaspitnu (sad gubi i obrazovnu) ulogu, porodicama koje su formalni zakloni gde deca spavaju i jedu (ali sve manje mesta za ostvarenje lične sreće), Ministarstvu omladine i sporta koje se uvek i isključivo bavi sportom - a ne mladima.
* Tokom rada na predstavi do kakvih ste zaključaka došli, ko su uzori današnjim tinejdžerima?
- Za mene je zaprepašćujuće otkriće da nemaju nijedan moralni uzor, ništa u šta veruju u zemlji u kojoj žive. Svesni su da se pamet i učenje ne isplati, da je poštenje demodirano, a da nemoralni ljudi uspevaju mnogo više od moralnih, čineći neuništivo jezgro našeg javnog života. Mladi nemaju uzore, oni imaju interesovanja. I po tome se nimalo ne razlikuju od tinejdžera u svetu. Sve ih objedinjuje apsolutno odsustvo bilo kakve kolektivne svesti ili potrebe da urade nešto za opšte dobro. Zemlja koja nema ideološku osnovu i koja ne nudi nikakve ideale, projektuje sebične, odnosno sebi okrenute ljude. Jednog dana će nam zatrebati hiljade mladih, školovanih i poštenih ljudi da preuzmu državnu upravu, školstvo, sudstvo. A kako ćemo sa ovakvim sistemom vrednosti odnegovati takve ljude?
* Urušavanje sistema vrednosti nije samo ovdašnja pojava?
- Čovečanstvo se na početku 21. veka nalazi na nižem stupnju razvoja nego što je bilo na kraju 19. stoleća. Evolucija nije uvek progresivna, postoje mnogi periodi ljudskog razvoja i misli u kom je svet bio pametniji, hrabriji, prosperitetniji nego danas. Upravo zato što su definisali neke obrasce kolektivnog napretka i što je duboko humanistička svest bila u temelju njihovih namera. Današnji svet je svet reklama, novca i estrade. Ako je Srbija jedna velika "Farma", onda je to i svet. Samo se njihova "Farma" odigrava na engleskom jeziku. Raspad sistema vrednosti nije specijalitet srpske kuhinje. Ali, naša deca su se u njemu našla posle ratova, bombardovanja, štrajkova i svega onog što jednu zemlju čini neuređenijom od ostatka sveta.
PRINCIP
* U godini obeležavanja veka od početka Prvog svetskog rata, prisustvujemo reviziji istorije i, bar za našu generaciju, nespornog čina Gavrila Principa?
- Za mene je Gavrilo Princip nesumnjivi heroj jednog vremena, neko ko je u ime svojih ideala jednim radikalnim postupkom promenio tok istorije. U vreme kada ideali ne postoje, a još je manje onih koji bi za njih ginuli - slobodarski čin Gavrila Principa može biti samo moralni uzor.
* U poslednje vreme više radite izvan Beograda nego u njemu. Kakva su vaša iskustva?
- Imao sam sreću da radim u teatrima koji razmišljaju i posluju po pravilima EU i svega onog što se u tim pozorištima podrazumeva, a u Srbiji deluje nemoguće: uslovi rada, način angažovanja i obaveze umetnika, odgovornost prema profesiji, zakonska regulativa... Naš pozorišni sistem je do te mere anahron i neodrživ da sve ove igre oko izbora upravnika, upravnih odbora i ostalog što se dešava u nesrećnim teatrima, posmatram kroz prizmu apsurda. Mi smo se opredelili za kupovinu socijalnog mira, a ne za pozorišnu umetnost. U Beogradu se ne finansiraju ideje nego isplaćuju plate. Socijalna sigurnost u umetnosti ne proizvodi umetničku hrabrost i nove scenske forme već učmalost.
* Šta vam je sledeće na sopstvenom repertoaru?
- Prvi projekat biće u Kruševcu, u koprodukciji tamošnjeg pozorišta, Narodnog pozorišta iz Sombora i grada Smedereva. Radiću prvog Nušića u karijeri. Biće to "Dr" - idealan komad za današnje vreme kupovine diploma, obezvređivanje znanja, "megatrendizacije" i "singidunumizacije" obrazovanja. A zatim sam ponovo u Rijeci gde režiram "Don Kihota"...
MLAĐE KOLEGE
* Koja imena izdvajate u mlađoj rediteljskoj generaciji?
- Verujem u svaki rukopis koji pokazuje suštinsku posvećenost reditelja i njegov autorski pristup teatru. Zato me raduju novi pozorišni poslovi Ane Tomović, Miloša Lolića i još nekolicine mlađih kolega koji su, nažalost, tek izuzeci koji potvrđuju pravilo bezidejnosti i trijumfa mediokriteta u našoj pozorišnoj sredini.
