|
Lubarda izlazi iz podruma
izvor: novosti online 17.12.2014.
Kuća Petra Lubarde, u Iličićevoj 1 u Beogradu, konačno će biti otvorena za publiku! U njegov dom vratile su se slike, crteži, deo nameštaja i lični predmeti. Vila velikog slikara pretvorena je u galerijski prostor, u kome će ljubitelji umetnosti uživati od 24. decembra.
Niko nije verovao pre šest godina kada je preminula Vera Lubarda, umetnikova supruga, da će ruiniranoj kući pretrpanoj smećem biti vraćen stari sjaj, kao i da će veoma oštećena Lubardina dela biti obnovljena. Ipak, taj gotovo nemogući posao uspešno je obavljen. „Novosti“ su prve dobile priliku da se u to uvere.
- Završen je veliki posao. Kada smo 2008. ušli u ovu zgradu sve je delovalo zastrašujuće, a sada je najbolje opremljen muzeološki prostor u Beogradu - sa ponosom ističe Filip Brusić Renoa, direktor Kuće legata. - Zahvaljujući podršci gradskih službi, pomoći Centralnog instituta za konzervaciju i Narodne biblioteke Srbije, uspeli smo da sačuvamo kompletan likovni materijal, nameštaj, pisma, beleške, skice, fotografije, lična dokumenta... Zgrada je renovirana i opremljena po najvišim standardima.
Simbolično, na samom ulazu, posetioce dočekuje velika Lubardina fotografija. Slikara više nema. Stočić, fotelja, komode, ogledala izloženi u holu stvaraju osećaj da se ovde živelo.
- Nije bilo moguće rekonstruisati autentičan ambijent, ali smo uspeli sa nekoliko vrednih stilskih komada nameštaja da pokažemo da je ovo nekad bila kuća, a ne samo izložbeni prostor - objašnjava Ksenija Samardžija, autorka postavke i stručni saradnik u Kući legata.
Tim prostorom, ipak, dominiraju stara salonska vrata sa malim peskiranim staklima. Na njima je Lubarda beležio-slikao detalje iz svog života. Iza njih - crveno. Tri ogromna platna na kojima preovladava crvena boja prekrivaju zidove. Jedno od njih je poznato delo „Čovek i zveri“, posvećeno Beogradu.
- Sliku koju je Lubarda posvetio Beogradu nazvao je „Čovek i zveri“, misleći na sva iskušenja kroz koja je ovaj grad prošao kroz vekove braneći se od napada neprijatelja - kaže Samardžija.
- Slika je bila mnogo oštećena. U Centralnom institutu za konzervaciju morali su da skinu ulazna vrata da bi je uneli. Ipak, uspeli su da je konzerviraju.
Najstariji rad „Zarobljenik“ iz 1942, vraćen je na mesto gde je stajao i dok je Lubarda bio živ. U sobu koja je bila njegov prvi atelje.
- Period rata Lubarda je proveo u zarobljeništvu, u logorima u Italiji i Austriji. U to vreme je dosta slikao. Nazivi i radovi svedoče o prinudnoj svakodnevici zarobljenih - objašnjava Samardžija. - Portreti najčešće ne nose imena, nisu nastajali kao studija ličnosti ili karaktera već su teskobna svedočanstva izmučenih ljudi, spuštenih - ugašenih pogleda.
U istoj sobi je i njegov jedini autoportret - crtež „Glava rudara“, nastao 1946.
- Autoportret u ovom slučaju može da se tumači kao potreba umetnika da se socijalno i ideološki identifikuje sa vremenom u kojem stvara. Rudara je smatrao kao nekog Prometeja, koji iz zemlje vadi vatru i svetlost, a sam je lišen Sunca. Nakon konzervatorskog tretmana, rad je ispravljen i sprovedena je restauracija i retuš bojenih slojeva na delu gde je nedostajao deo crteža.
U ateljeu Petra Lubarde samo su vrata i stepenište potpuno izvorni. I na spratu, u privatnom - intimnom delu kuće uselili su se njegovi radovi. U nekadašnju spavaću sobu uselila su se poznata dela „Kosovski boj“, „Sumrak Lovćena“ i „Lamento za pesnika“, posvećen Njegošu.
- Lubarda je voleo velike istorijske teme, ali i aktuelne. Na slici „Sumrak Lovćena“ vidi se koliko je lično doživeo rušenje Njegoševog mauzoleja sedamdesetih godina - kaže Samardžija.
Deo postavke čine i Lubardini poslednji radovi iz sedamdesetih godina: „Napušteni brod“, „Akvarijus“ i „Car Trajan“. Sačuvani su i njegov štafelaj, paleta, boje …
OČIMA SUPRUGE
Medju izloženim radovima samo je jedan koji nije naslikao Petar Lubarda. Portret svoga supruga verovatno je uradila njegova žena Vera, koja je isto tako bila slikarka. Upravo zahvaljujući njoj Grad Beograd i Beograđani dobili su ovaj vredan legat.
IZGUBLjENO SLOVO
Restauracija „Lamenta za pesnika“, poznatog Lubardinog rada posvećenog Njegošu, bila je veliki izazov za profesore iz Italije koji su pomagali u konzervaciji. Slika je rađena u tehnici nitroceluloze koja je do tada korišćena samo kao farba u auto-industriji. Kako je Lubarda bio sklon eksperimentisanju sa novim materijalima, i to često onima koji nisu prilagođeni slikarskim potrebama, došlo je do pojave drastičnih oštećenja. Situaciju su dodatno pogoršali uslovi u kojima se nalazila dugi niz godina. Bojeni sloj i podloga bili su odvojeni od lesonita, slika je bila izljuspana, a veličina ljuspi iznosila je i do 20 centimetara. Upravo najveća ljuspa, koja je zauvek izgubljena, odnela je sa sobom i početno slovo potpisa slikara.
|
