U protekle dve decenije država je oštećena za desetine milijardi evra samo na ime besplatnog korišćenja njene imovine ili simbolične naknade, koju su korisnici plaćali. Državi je, takođe, kroz sumnjive ugovore i nezakonit upis u katastru nepokretnosti oteto oko 300.000 hektara poljoprivrednog zemljišta.
Ovo su procene Mreže za restituciju, koja je godinama unazad upozoravala nadležne da se krčmi imovina republike. Upravo sada, kroz proces vraćanja nepokretnosti oduzetih posle Drugog svetskog rata, otkriva se koliko je Mreža bila u pravu. Slučaj "Sloge Kać" samo je jedan u nizu primera otimačine državne imovine. Srećom, republika može da vrati izgubljeno, odnosno ništavim proglasi sve sporne ugovore i upise, jer na to po važećim zakonima u sudskom postupku ima pravo, pa čak i kada su nekretnine bile u prometu.
Postoji izvorna državna imovina, koju je Srbija posedovala pre Drugog svetskog rata. Tom spisku, od 1945. godine, primenom više od 47 propisa, dodata je i prisilno oduzeta privatna imovina. Sve je potom postalo društveno, svačije i ničije. Ali, 1992. godine donosi se zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Tim zakonom, sve ono što je bilo prinudno oduzeto na osnovu konfiskacije, nacionalizacije, sekvestracije, agrarne reforme... utvrđeno je kao državna svojina.
- Da nije bilo tog zakona do danas bi sve bilo rasprodato - kaže Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju. - Za razgraničenje državnog od društvenog poljoprivrednog zemljišta bili su zaduženi Ministarstvo poljoprivrede, katastar i sami korisnici, koji su dostavljali dokumentaciju o sticanju parcela. Gde je taj posao urađen kako treba, odnos je 90 prema deset odsto u korist državne imovine. Jer, društveno je moglo da bude samo ono što je društveno preduzeće steklo teretno pravnim poslom, to su parcele, koje su primera radi otkupljene od seljaka. Međutim, korupcijom i kriminalom masovno se dešavalo da taj odnos bude suprotan, odnosno da se razgraničenjem došlo do toga da je društveno 90, a državno samo deset odsto. Tako je od države sakriveno više od 300.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u raznim zadrugama, kombinatima, društvenim ili sada privatnim preduzećima.
Prema zakonu, državno poljoprivredno zemljište niti je moglo, niti sada može da se otuđi. Ali društveno poljoprivredno zemljište može da bude u prometu. I zato su se i dešavale ove zloupotrebe posebno zbog procesa privatizacije. Odgovornost Agencije za privatizaciju, kaže Antić, leži u tome što se nije obazirala na upozorenja, već se "slepo" držala falsifikovanih podataka iz katastra.
- Zloupotrebe su se dešavale u komisijama, koje su bile zadužene za formiranje katastra nepokretnosti preuzimanjem podataka iz zemljišnih knjiga - navodi Antić. - Ima čak slučajeva da su prilikom javnog izlaganja korisnici upisivani kao vlasnici. Prekriženo “korisnik” i rukom ispisano “vlasnik”, iako je reč o javnim ispravama i bez obzira što svaka promena mora da bude dokumentovana. Dakle, kada je reč o poljoprivrednom zemljištu svaki upis, koji je odrađen sa manje od 80 odsto državne imovine je sporan i to treba proveriti. A, kada se u sudskom postupku ustanovi da je reč o državnoj imovini svi ugovori o prometu padaju u vodu.
Od 2007. godine, od kada se naplaćuje zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini do 28. septembra 2012. godine, sa gotovo 450.000 hektara ostvaren je prihod od oko 19 milijardi dinara.
Zakonom o sredstvima u svojini Republike iz 1995. godine nacionalizovani poslovni i stambeni prostor postaje državni bez obzira ko ga koristi. Ove nepokretnosti mogle su da budu u prometu samo uz poseban zaključak Vlade Srbije. Svi korisnici su bili dužni da Republičkoj direkciji za imovinu prijave kvadrate koje koriste, ali je malo onih koji su to uradili. Zato u Direkciji nikada nisu ni bile evidentirane sve nekretnine, koje država poseduje.
- VeĆina građana misli da je privatizacijom 51 odsto Naftne industrije Srbije privatizovan i veliki broj nepokretnosti, koje je koristilo ovo preduzeće, što nije tačno - navodi Antić.
- Vlada Srbije je tek posle prodaje akcija preduzeća, dakle nakon 2009. godine, donela više od 25 zaključaka, od kojih su neki imali i po više stotina nepokretnosti. Tako je država besplatno državne nekretnine prenela u svojinu NIS, što je po zakonu. U tim zaključcima nije bilo nijednog kvadrata poljoprivrednog zemljišta, čime je takođe ispoštovan zakon.
KVADRAT ZA TRI EVRA
Kako se gazdovalo poslovnim prostorom najbolji je primer Knez Mihailova ulica u Beogradu. Postoje preduzeća, koja i danas državnu imovinu u ovoj ulici koriste za džabe. Jer, nisu imovinu prijavili Direkciji. Primera radi, 2005. godine većina zakupaca je Poslovnom prostoru Starog grada plaćala oko tri evra po kvadratu za lokal u ovoj ekstra beogradskoj zoni. Kako kaže Antić, prema zvaničnom cenovniku, to je bila cifra od 10 do 20 evra, a realna tržišna vrednost - 100 evra za zakup jednog kvadratnog metra. Samo po tom osnovu nije teško izračunati koliko su profitirali oni koji su besplatno koristili prostor, ili oni koji su ga izdavali u podzakup.
RAZVODNJENO NA STOTINU MESTA
U republičkoj direkciji za imovinu kažu za "Novosti" da su državne nepokretnosti pokrivene različitim zakonima i time su i nadležnosti podeljene. Za poljoprivredno i šumsko zemljište nadležno je Ministarstvo poljoprivrede. Građevinskim zemljištem, osim na malom procentu gde je država i vlasnik i korisnik, gazduju lokalne samouprave. - U nadležnosti Direkcije za imovinu je stambeni i poslovni prostor - kaže Srba Panić, pomoćnik direktora Direkcije. - Ali i u tom segmentu ima razlike, jer najveći deo tih kvadrata je u ingerenciji lokalnih samouprava, koje gazduju, izdaju ih u zakup, ostvaruju prihod od kirija, ali te nekretnine ne mogu da prodaju. Otuđenje je moguće samo uz posebnu odluku Vlade Srbije, ali prihod bi išao u republički budžet, pa se zato većini opština nije isplatilo da traže prodaju. Ali Zakonom o javnoj svojini iz 2011. godine lokalne samouprave imaju mogućnost da se na toj državnoj imovini, koju koriste i koja je realno pre 1995. godine bila njihova svojina, sada upišu kao vlasnici. U svakom slučaju, kada dođemo do saznanja da je bilo nekih zloupotreba jedina mogućnost, koju imamo je da to prosledimo republičkom javnom pravobraniocu. Inače, devedesetih godina država je po Zakonu o stanovanju ostala bez stambenog fonda. Otkupom stanova za smešne iznose ta državna i društvena imovina prešla je u privatnu svojinu građana. Koliko je država samo po tom osnovu oštećena, teško je proceniti.
