Selektor jedne košarkaške reprezentacije, čak i one koja nije u prvom redu za raspodelu medalja, pa još mesecima daleko od takmičarskih poligona, uvek može da bude interesantan sagovornik, čak i bez konkretnog povoda. A kada je u pitanju Aleksandar Đorđević, i više od toga. Bio i ostao otvoren, komunikativan, radoznale prirode za sve i svašta, osim sporta koji (ga) je proslavio. U suton decembra (preciznije 25.) prošle godine, srpski plejmejker svih vremena, prihvatio se glavnog, ali i prilično zahtevnog posla. Pa kako je proletelo, modernim političkim rečnikom rečeno, mnogo više od sto dana.
- Upoznavanje sa realnošću srpske košarke, mnogo razgovora, trčanja, planiranja, puno novih stvari, u najkraćem. Ništa toliko interesantno za širu javnost, ali neophodno da bi bili spremni za ono što nas očekuje kada u julu počnu pripreme za Svetski kup u Španiji. Bilo je neophodno prikupiti potrebne informacije, ali to nije završen posao, pa kreiranje tima saradnika, planiranje programa, upoznavanje svih struktura....A sve u cilju pravljenja što manje grešaka, uz želju da sebe predstavim kao čoveka profesionalca- priča samo teče iz usta Đorđevića, ali nešto je dominantno- Rad, rad i samo rad, i to zajednički, ali i mnogo autokritike, vrednovanje pozitivnih, ali i ne zanemarivanje negativnih stvari. Sve to stoji i predstoji u radu sa najboljim timom.
Posle četiri meseca, da li vam selektorski posao izgleda teže ili lakše?
- Nemam utisak u tom smislu, dok ne počnemo da se spremamo za veliko takmičenje. Tek onda ću moći da iskreiram sliku. Jedno je sigurno, jedva čekam da počnu pripreme, ovo je sve na „suvo”.
A na konstataciju da „gori od želje” kao u slavna vremena kada je igrao za nacionalnu selekciju, sagovornik će kratko:
- Na žalost, više ne igram, to je prošlost. Samo želim da dam sve od sebe da što bolje obavim posao.
A njegov primarni posao je posmatranje nivoa forme reprezentativnih kandidata. Sezone još nisu gotove, ali su u finalnoj fazi...
- Imamo određeni igrački kvalitet, ali bez atletske dominacije. Taj problem nije od juče, niti će se rešiti zato što je Saša postao selektor. U Srbiji mora da se igra mnogo brže i snažnije, a mi tu zaostajemo. Naša košarka, igrači moraju tome da teže, da se napravi pravi balans brzine i tehničkih detalja. Posedujemo i taktičko znanje, ali mora da se veže sa „atletikom”, tek tada će se, nesporni talenat materijalizovati na pravi način.
Sa približavanjem datuma objavljivanja reprezentativnog spiska, obično kada se spusti zavesa na nacionalni šampionat, kreće i bojazan od otkaza. Ne pamtimo nekog Đorđevićevog prethodnika, koji više, manje nije imao takvih briga.
- Rekao sam ne tako davno, daj Bože da me igrači stave u drugi problem- da imam „višak” onih koji bi da igraju. Nemoguće je da precizno sada nešto kažem, ali sigurno će biti takvih situacija. Svi mi strepimo od povreda, a neki kandidati, iako igraju u klubovima, dugo vuku povrede. Primera radi, Stefan Marković ili Zoran Erceg, ovo nije nikakvo prejudiciranje, samo kažem ono što sam saznao putem ličnih kontakata. Dosta pričam sa igračima, što bi rekli, gradim lične odnose. Nekada sam bio u njihovoj poziciji i odlično osećam i poznajem takve stvari.
Dosta se spekuliše sa reprezentativnim (ne)igranjem Nenada Krstića, centra CSKA?
- On ima pravi kapitenski stav prema svemu, mislim da sam bio dovoljno jasan. Dugo smo pričali, ne jednom, naprotiv. Upoznat je i sa okvirnim planom priprema, da zna o čemu se radi, jer detalji, logično, dolaze kasnije. Rekao sam mu, a iza toga stojim, da sam spreman da ima poseban program kao reprezenativac veteran, ne moram da pričam šta je sve uradio za srpsku selekciju, koliko nam znači i ostalo. Daću sve od sebe da nađemo zajednički jezik, pratiću zdrav razum, koliko god mogu izaći ću mu u susret. Nećemo ko u klin, ko u ploču zbog kojeg dana „gore, dole”. Otvoreno smo pričali, a tako ćemo i nastaviti.
Nedavna povreda Miloša Teodosića, nije donela glavobolju samo moskovskim „armejcima”, još su sveže ružne uspomene od prošlog leta kada prvi plejmejker nacionalnog tima nije mogao da pomogne na EŠ u Sloveniji?
- Pričao sam i sa Teom i to više puta, dugo...Ne možeš dobro da se osećaš kada si kao „fit”, pa zaigraš duže nego što je trebalo, pa ponovo „aut”. Usledio je i odlazak u Izrael, kamo sreće da mi u Srbiji imamo takav centar, nadam se da će on sada biti „okej”.
Sezonski broj utakmica na Kontinentu se svake godine povećava, direktno provocirajući smanjenje broja dana za pripreme za velika takmičenja, a tu su i NBA zahtevi da to ne bude više od 35 dana...
- Već smo povukli potez u tom smeru, u odnosu na neke ranije akcije u bližoj prošlosti, pa ćemo se za Svetski kup spremati nedelju dana kraće. Moramo da vodimo račina i o odmoru profesionalaca, praktično počinjemo da radimo polovinom jula na Kopaoniku. Okupljanje nekoliko dana ranije u Beogradu nije toliko zahtevno, to su samo uobičajena testiranja.
Koja je donja granica učinka nacionalnog tima na najvećem takmičenju da se ne bi smatrao neuspehom?
- Da damo sve od sebe, do poslednje kapi i da to bude prepoznato. Realno, mi ne možemo da razmišljamo o kojekakvim visinama, pa još medaljama. Jedna stvar je istorija, dok je realnost srpske košarke nešto sasvim drugo. Doduše, niko nama ne brani da postanemo velesila, ali bi, pre toga, morali dosta da radimo, a ne samo da se prisećamo. A svu našu istoriju smo sa izuzetkom SP 1970. i EŠ 1975, pisali daleko od granica tadašnje zemlje.
Mnogi na ovim prostorima bi rado da zaborave debakl na EŠ 2005. kada je Srbija (tada još sa Crnom Gorom u zajednici) bila domaćin najboljim evropskim selekcijama. Da li je želja za popravnim razlog inicijative da KSS konkuriše (jedna grupa u prvoj fazi) za domaćinstvo Evrobasketa 2015, ako dođe do selidbe iz Ukrajine?
- Ako bi se tako nešto desilo, bilo bi sigurno korisno, ali i jedna vrsta omaža našim ljudima, koji i dalje mnogo vole ovaj sport, imaju respekt. Nije slučajno što očas posla napune Arenu, za „potrebe” klupske košarke, ali dolaze i da podrže nacionalnu selekciju, budu uz nju...Moramo da imamo odgovornost prema njima, zato sam i stao iza takve ideje, a tim iz Saveza je krenuo da sve pokuša da „konkretizuje”.
Aleksandar Đorđević je nekada odlično dirigovao na terenu, a sada spreman da se pomeri „koji metar” unazad i, stane iza nacionalnog tima.
PORUKA VEČITIMA: ZNATE KAKO SE RADI, NE KUKAJTE
Fajnal for ABA lige od pre nekoliko dana u Areni, postao je noćna mora Partizana i Crvene zvezde posle polufinalnih poraza i bolnog „Gudbaj, Evroligo”, manje, više...
- Sve sam odgledao, a u najkraćem- nesrećni i zasluženi poraz Partizana, odnosno crveno-belih. Međutim, niti je tolika tragedija, a još manje slom srpske klupske košarke kako neki već predstavljaju. Ja bih na to gledao kao priliku da se okrene jedna nova stranica, sagleda realnost, zasuču rukavi...Jer, pre trčanja moraš da počneš da hodaš. Uostalom, zašto igranje u Evrokupu nije „onaj nivo”. Potrebno je veliko znanje, trud, energija, da se stigne do finala, a tek osvoji neko takmičenje. Kao igrač sam tri puta osvajao Kup Radivoja Koraća, kada je to bilo međunarodno takmičenje i, recimo, pandam današnjem Evrokupu i, mnogo sam ponosan. Za jednu Barselonu, kada sam tamo igrao, bio je prestiž osvojiti „levicu”, to pravi razliku od onog „samo učestvovati”. I kroz takve naslove se pravi istorija. Zato, večiti, nema kukanja, barem vi znate kako se radi- poručio je Đorđević.
TITULA U MOSKVU, NEMA ŽELjKA
U Milanu je završio igračku karijeru, debitovao na trenerskoj klupi (Olimpija, Armani), a pre preuzimanja nacionalnog kormila, provodio najveći deo godine. Uskoro će u pomenutom pravcu, između ostalog i zbog Fajnal fora (16-18. maj) Evrolige. Grad domaćin je ostao bez mogućnosti demonstriranja „lokal patriotizma”.
- Nije veliko razočaranje, uglavnom uobičajena pojava kada su u pitanju gradovi domaćini. Ma. Armani je sam sebe pobedio u četvrtfinalu, pre meča odluke u Tel Avivu. Makabi je sasvim zasluženo prošao, nema mesta kod moj nekadašnjeg kluba za sportskom arogancijom- realan je Đorđević.
A na pitanje ko je za njega favorit u društvu Reala, Barselone, Makabija i CSKA, u svom stilu će:
- Pa, CSKA, nema Željka (Obradovića) u Milanu.
KUZMIĆ OSVEŽENjE
Srpskih igrača je sve manje u najjačoj ligi sveta. O učinku Nemanje Nedovića i Miroslava Raduljice u Golden Stejtu (Santa Kruz, razvojna NBA), odnosno Milvokiju, selektor je procedio:
- Nemaju sezone iza sebe.
Ali, usledio je dodatak za Ognjena Kuzmića (Voriorsi).
- Prijatno iznenađenje, biće sigurno na širem spisku kandidata.
DA GLEDAMO U SVOJ TANjIR
- Najvažnije mi je da sam već dobio neke utakmice Irana i Egipta. Za Španiju i Francusku ne brinem, to su već poznata „minska polja”. Sastav Brazila može da bude u magli do poslednjeg časa, jer vode bitku sa otkazima kandidata koji igraju u NBA. Ali, da mi gledamo u svoj tanjir, pa ćemo onda i ostale.
