Partizan je, praktično uz zvuk sirene, posle prodora od koša do koša i spektakularne trojke Aleksandra Đorđevića, pobedio Huventud 71:70 u finalu Istanbulskog Fajnal fora i postao prvak Evrope, prvi i još uvek jedini iz zemlje Srbije.
Danas se od te utakmice i šokantnog finiša navršavaju 22 godine.
Nešto stariji navijači crno-belih sa ponosom se sećaju, a mlađi uče i upijaju sve o generaciji koju ju je kao trener početnik (prva sezona), a na nagovor tadašnjeg direktora kluba Dragana Kićanovića, okupio Željko Obradović i kao niko pre, ni posle, najtrnovitijim putem popeo se na krov Evrope.
Uspeo je ono u šta je malo ko verovao, ne samo na početku i tokom sezone, već i pred sam finalni turnir, na kojem su pored jugoslovenskog šampiona učestvovali moćni Filips iz Milana, uvek jaka Barselona i Huventud, ekipa koja je te sezone osvojila poslednju titulu šampiona Španije.
Šta tek reći o putu do finala...
Zbog sankcija Ujedinjenih nacija, "parni valjak" je bio prinuđen da kao domaćin utakmice igra van granica Srbije i sa daleko manjom podrškom nego što bi je imao u Pioniru.
Za "domaći" teren izabrana je Fuenlabrada, gradić nadomak Madrida. Bio je to pun pogodak. Za kratko vreme crno-beli su pridobili simpatije Španaca, a koliko je publika zavolela Partizan potvrđuje činjenica da su mu u dobro ispunjenoj dvorani pružili podršku protiv madridskog Estudijantesa.
Pre nego što je izborio plasman u grupnu fazu Kupa šampiona, Partizan je u kvalifikacijama igrao sa Solnokom. Neizvesnost u duelu sa Mađarima je izostala, Beograđani su upisali dve ubedljive pobede.
U grupi sa Huventudom, Estudijantesom, Filipsom, Bajerom iz Leverkuzena, Mehelenom, Arisom i holandskim Komodrom, Partizan je ka četvrtfinalu napredovao korak po korak.
Završio je na četvrtom mestu sa skorom 9-5.
S obzirom na okolnosti, cilj je već bio ostvaren. Dvomeč sa slavnim Virtusom iz Bolonje (prvoplasiranim timom iz Grupe A), koji je u to vreme nastupao pod imenom Knor, trebalo je da bude spektakl, ali i borba Davida i Golijata.
Crno-beli su jedinu utakmicu u Pioniru odigrali baš protiv favorizovanih Italijana. Beogradska dvorana nije bila puna, ali Predragu Daniloviću i društvu, naviknutima na sve nedaće koji su ih pratile na evropskom putu, to nije predstavljalo problem da do nogu potuku favorizovane Italijane 78:65.
Virtus je sve nade polagao u dvomeč u Bolonji.
Već posle prve utakmice bili su svesni da će još više znoja i znanja morati da upotrebe u trećem meču. Knor je izjednačio seriju na 1:1 nakon tesnog trijumfa 61:60. Ali, u majstorici nije bilo "vađenja". Doktorsko vođenje utakmice Obradovića, uz asistenciju profesora Aleksandra Nikolića i majstorska partija cele ekipe, slomili su punu bolonjsku dvoranu i rezultatom 69:65 iz daljeg takmičenja eliminisali veliki Virtus.
Partizan je opet morao na Italijane.
U polufinalu Fajnal fora čekao ga je višestruki prvak Italije i Evrope - Filips. Dilema je bila da li će Italijani u finalu igrati protiv Huventuda ili Barselone, "stručnjaci" su crno-bele već bili prežalili.
Naravno, Partizan je priredio novu bravuru i senzaciju, odigrao maestralnu utakmicu, čiji je veći tok kontrolisao i na kraju zasluženo slavio 82:75.
Predrag Danilović je cele sezone pružao neverovatne partije. Na Fajnal foru proglašen je za najboljeg igrača (22 poena i deset skokova protiv Filipsa i 25 poena u duelu sa Huventudom).
Partizanu je sledeće sezone bilo onemogućeno da brani trofej. Šampionska generacija se razišla i počela da uveseljava navijače širom Evrope...
