DECENIJA OD SMRTI PETRA BANIĆEVIĆA: Mera glumačke otmenosti

izvor: novosti online  foto: vn                                                                                 04.09.2016.

Čuveni ratni film “Sutjeska” nedavno se ponovo našao na malim ekranima i gledaoce podsetio ne samo na istorijsku bitku NOB-a, već i plejadu sjajnih glumaca koje je imala nekadašnja Jugoslavija: u ulozi Tita pojavio se rođeni Velšanin Ričard Barton, a u ulozi kapetana Vilijama Dikina, “pravi” engleski gospodin - naš Petar Banićević.

Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, glumački bard dostojanstvenog duha i pojave, preminuo,prejedne decenije, 4. septembra 2006. godine. Ali u sećanjima kolega, studenata i publike ostao je do današnjih dana mera za otmenost...

Poznati umetnik rođen je u Nikšiću 1930. godine, a glumu je studirao na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi profesora Raše Plaovića. Nacionalnom teatru ostao je veran od prvog angažmana do kraja života. U poslednjem razgovoru za naš list objasnio je kako se uči profesionalna etika, ali i stiče osećaj za meru:

- Naš profesor Raša Plaović (u čijoj klasi su bili i Ciga Jerinić, Pavle Minčić, Dragan Laković, Dejan Čavić), učio nas je da si glumac po svojim kvalitetima, a ne načinu na koji ulaziš u neku prostoriju. Pravi glumac nosi svoju skromnost. Uostalom, Lorens Olivije je isticao da su engleski glumci najskromniji na svetu. Skromnost odražava ljubav prema poslu, profesionalizam, pokazivanje na sceni, pa i dobar ukus.

Sve to, Banićević je pokazao na delu u više od pedeset uloga na matičnoj sceni. Igrao je najveće naslove domaće i svetske literature: bio je Hamlet, Dimitrije u “Braći Karamazovima”, Kreont u “Edipu”, Leone u “Gospodi Glembajevima”, Higins u “Pigmalionu”..., sve do poslednje uloge u karijeri i predstave u kojoj je učestvovao do poslednjih dana - Kuninga i “Sudije”.

- Petar Banićević je bio glumac koji je duboko verovao u stvaralačku moć glume i svakom je svojom ulogom nastojao da odbrani to svoje uverenje. Izbirljiv u glumačkim sredstvima, sigurnog osećanja za meru, nikad sasvim stegnut, a još manje površno opušten, mogao je podjednako sa scene da filosofira i zasmejava, da pridikuje i lamentira, da bude sarkastičan i nežan, vedar i smrknut, jedak i blag - kaže za naš list, povodom desetogodišnjice glumčeve smrti, Vida Ognjenović. - Malo je šta u glumi moglo da ga zbuni kao nepoznanica. Igrao je i klasičnu i modernu dramu, oprečne likove, različite epohe, zahtevne uloge u kojima se tražila majstorija. Bio je odličan Polonije i Vojvoda Draško, i Hamlet i Volpone, Higins i Ilarion Ruvarac. Umeo je da preseli publiku i u drugo vreme i u druge okolnosti, da je povede za sobom u nepoznato i da je uveri u to što glumi. A verovalo mu se jer je uvek igrao punom merom, celim glumačkim bićem, zagriženo, usijano, neurotično, znalački, majstorski.

Za izuzetna glumačka ostvarenja dobio je sve prestižne nagrade u zemlji, uključujući i “Dobričin prsten”. Igrao je u dvadesetak filmova i više od 50 televizijskih drama i serija. Ostavio je iza sebe i pet uspešnih glumačkih generacija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a imao je i glumačku klasu na Akademiji umetnosti “Braća Karić” u Beogradu. S njegovim lekcijama u iskustvu bogatiji su nekadašnji studenti, a za partnere, zajednički rad trajni je nezaborav:

- U teatru je tražio potpuno posvećenje. Na prvi pogled strog, a u stvari neviđeno mek, topao i nežan čovek. Sve suprotno od onoga što je spolja odavao - otkriva glumica Dobrila Boba Stojnić, koja je prvi put s Banićevićem zaigrala u “Galebu” 1974. godine, a poslednji put u “Sudiji”. - Njegov crnogorski humor ličio je na kamen: tvrd, opor, s mudrošću koju moraš da otkriješ. I sam je bio kao kamen - ceo iz jednog komada... Sećam se kad smo jednom igrali “Čoveka slučajnosti”, a on mi se pre predstave obratio rečima: “Večeras, šta god da uradim, moraš da me razumeš i pokrivaš. Ja ću igrati, ali misli su mi na drugoj strani. Nemam dovoljno koncentacije, svakog momenta očekujem vest da mi je umro brat.” Eto, takav je bio. Izuzetan čovek i profesionalac. Za celu ovu deceniju nisam prestala s njim da vodim dijalog i za sve što uradim u životu, “pitam” njega i pretpostavljam šta bi mi rekao.

DUHOVITI PERFEKCIONISTA

 Čudna kombinacija veoma duhovitog čoveka i perfekcioniste, Petar Banićević nije podnosio površnost ni u čemu, a u glumi je to smatrao smrtnim grehom. Zato se njegovi studenti prepoznaju u ansamblu po nastojanju da do kraja raščivijaju svaki deo lika koji igraju i da ga ponovo sklope na svoj način, kao što je to činio Petar. Voleo je da se šali na račun svoje branše. Glumac ovako hvali kolegu, pričao je: “Ja stvarno ne znam zašto svi kažu da si potpuno promašio i da ni predstava ne valja ništa, meni to što si ti uradio uopšte nije loše.” Ili, “gpa dobro, jeste malo zbrda-zdola, ali publika se bar smejala” - priseća se Vida Ognjenović.

novosti.rs