Rajko Grlić: Ponovo u pogonu mašine za rasipanje mržnje

izvor: novosti online  foto: vn                                                                                28.08.2016.

Kada se u današnjoj Hrvatskoj snimi film koji se pomalo ruga svetinjama domoljublja, a glavnu ulogu tumači srpski glumac koji je glumio Dražu Mihailovića, teško je prognozirati mu dalju sudbinu.

Zato se proslavljeni režiser i scenarista Rajko Grlić odlučio da svoje novo delo pod imenom "Ustav Republike Hrvatske", u kom igraju Nebojša Glogovac, Dejan Aćimović i Ksenija Marinković, prvo prikaže na montrealskom filmskom festivalu, a zatim će film krenuti na balkansku turneju i doći pred publiku u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani.

Otežavajuća okolnost za slavnog hrvatskog autora koji iza sebe ima antologijska ostvarenja "Bravo maestro", "Samo jednom se ljubi", "U raljama života", "Za sreću je potrebno troje", "Karaule", je i to što je scenarista "Ustava" lucidni Splićanin Ante Tomić koga su "prave Hrvatine" već dva puta napali, pa ovaj projekat tek čekaju pravi izazovi.

Sa Grlićem smo razgovarali u Istri, gde režiser redovno provodi leto između filmskih obaveza u Americi i Hrvatskoj.

"Ustav Republike Hrvatske" najavljen je kao "ljubavna priča o mržnji", čega na ovim prostorima ne nedostaje. Čega je u filmu više?

- Kako je svaka dobra priča u suštini ljubavna, mirno se može reći da u ovom filmu ima više ljubavi nego mržnje. Tačnije rečeno: ima više želje da nam se dogodi ljubav.

Svetska premijera biće u Montrealu, za nekoliko dana. Koliko je to značajno za promociju filma u svetu?

- Ne znam puno o tom festivalu. Ovo mi je prvi film koji tamo igra. Znam samo da je označen kao jedini takmičarski festival A kategorije u Severnoj Americi.

Kako je došlo do saradnje sa izuzetno talentovanim Antom Tomićem, pravim naslednikom Smojine velike škole?

- Upoznali smo se u Motovunu. Prvi film koji smo zajedno radili bila je "Karaula". Poslao mi je prvo poglavlje romana "Ništa nas ne sme iznenaditi" i pitao da li me to zanima. Odgovorio sam: da! U narednom imejlu me je obavestio da će mi dati roman i da sa njim mogu da radim šta hoću. I kao najvažnije, poručio mi je da on ne želi da bude umešan u pisanje scenarija i da će svakako doći na premijeru.

Na kraju je, ipak, uz vas potpisan kao koautor scenarija...

- Posle dve godine zajedničkog rada na osam ili devet verzija, finalnu smo napisali na Ohridu. Ta nam se saradnja toliko svidela da smo posle toga, po pričama koje smo zajedno slagali, napisali još tri scenarija od kojih smo dva snimili: "Neka ostane među nama" i "Ustav Republike Hrvatske". Ne nalazi čovek baš svakog dana nekoga sa kim može toliko vremena provesti u istoj prostoriji a da ga pri tome ta osoba još i veseli. Nama je to nekako uspelo. I što je najvažnije, mi se pri pisanju dobro zabavljamo. Verovatno zato jer smo različiti i dolazimo iz vrlo različitih sredina.

Svi likovi iz filma su na neki način "persone non grata": homoseksualac, Srbin, transvestit. Najzad, oni i ne "vole Hrvatsku", bar po meri domoljuba koji još pale i žare...

- Da, priznajem, likovi jesu malo čudni. Sa pogrešnim prezimenima, navikama, i seksualnim opredeljenjima. Ali za neke od njih nikako ne može da se kaže da ne "vole Hrvatsku" onom ljubavlju koju političari zamišljaju kada izgovaraju te besmislene reči.

Pokazujete li da se iza etiketa "lezbijka", "peder", "Srbin", krije čovek?

- To se ovaj film i pita. Za odgovor ćete morati otići u bioskop.

* Živimo u nekom čudnom vremenu u kojem je opet sve više mržnje i "retrovizora" na glavama onih koji vide samo prošlost, ustaše, partizane... Kako će oni da vide film?

- Korišćenje nacionalizma, kao mašine za rasipanje mržnje, oduvek je bio najlakši put do moći u ovim krajevima. A ta mržnja koju političari tako olako troše taloži se u ljudima kao pesak. I ostaje, bili oni toga svesni ili ne, u njima jako dugo. Pri svakom izlivu besa navali nesreća, taj talog prvi izlazi i zagađuje naš život. O tome smo hteli da pravimo film, priču o ljudima koji nesvesno nose taj talog mržnje.

Kako ste birali glumce, kakva je bila saradnja sa Nebojšom Glogovcem?

- Za dvoje glumaca, Kseniju Marinković i Dejana Aćimovića pisali smo uloge. Ali nismo znali ko će igrati glavnu. Više od godinu dana sam na audicijama mučio nekoliko sjajnih glumaca da bi na kraju došao do Nebojše. A kada smo počeli da radimo našli smo se na najbolji mogući način na koji se mogu naći reditelj i glavni glumac. Nikada sa manje reči nisam dobio bolje rezultate. Baš sam uživao radeći s njim. Sjajan glumac, veliki radnik, beskonačno ugodan čovek.

Glogovac je igrao Dražu Mihailovića, što hrvatski domoljubi sigurno neće dobro prihvatiti?

- Ima i normalnih domoljuba. Ljudi koji jednostavno vole svoju zemlju i ne misle da im je to životna profesija. A što se ratobornih domoljuba tiče oni ionako ne idu u bioskop.

Kako ste izabrali naslov filma, za koji neki i pre prikazivanja tvrde da nije dovoljno atraktivan, a drugi da je više nego jasan?

- Ustav Republike Hrvatske je divno napisana knjiga. Nažalost, dosta se razlikuje od stvarnog života zajednice kojoj bi trebalo da bude vrhovni zakon. Sa druge strane, svaki državni službenik, pogotovo policajac, mora položiti ispit iz tog Ustava. Kako ova priča kreće u trenutku kada jedan od likova dobije taj zadatak, činilo nam se normalnim da tako i nazovemo film. Za one kojima to ne bi bilo dovoljno jasno, dodali smo i podnaslov "Ljubavna priča o mržnji".

Koliko će (bivši) prijatelji iz susedstva, kad već ne smemo u Hrvatskoj koristiti reč "region", razumeti film? Da li je sve ono što je u Ustavu Hrvatske tipično i za Srbiju?

- Mislim da je u ovom regionu, kao verovatno i u širem i daljem svetu, broj mudrih i budala pravedno raspoređen. Nemamo ih mi više ili manje od naših komšija. I po tome smo beskonačno slični. Zato verujem da neće biti problema s razumevanjem. Iste gluposti izgovaramo na istom jeziku i jednako smo netolerantni samo sa obrnutim premisama.

SLIČNO JE BILO I U STAROJ JUGOSLAVIJI

Dok se hrvatski i srpski političari trude da što više pokvare odnose, utisak je da je kulturna saradnja ipak sve bolja?

- Tako je bilo i u staroj Jugoslaviji. Ništa se tu nije puno promenilo. Jedino je retorika bila manje žestoka. Političari su i tada, suprotno razlogu svog postojanja, razdvajali kako bi mogli mirno da vladaju u svojim zatvorenim sredinama, a kultura, taj tako individualni čin, spajala je različite ljude koji su živeli u različitim sredinama i koji su poticali iz raznih kulturnih baština.

HASANBEGOVIĆ GREŠKA PRIRODE

Kako ste snimili film u ovoj besparici i "makazama" hrvatskog ministra kulture Zlatka Hasanbegovića?

- Film je dobio podršku Hrvatskog audio-vizuelnog centra pre nego što nam se dogodila ta greška prirode i društva zvana Hasanbegović. U svom kratkotrajnom mandatu pokušao je na sve moguće načine da uništi hrvatski film, ali mu to zasad srećom nije pošlo za rukom. No, ta štetočina momentalno ima moć "tehničkog ministra kulture" i još, gotovo svakodnevno, nanosi ogromnu štetu hrvatskoj kulturi.

novosti.rs