Živimo u četvorodimenzionalnom svetu

izvor: rts foto: rts                                                                               21.08.2016.

Alan Mur je jedan od najuticajnijih živih autora stripa, čija dela su odredila moderni žanr grafičkih novela. Njegov strip „Vočmen” (1986‒1987) demitologizovao je superheroje, lišio ih božanskog glamura i morala i pokazao koliko je moć opasna i komplikovana.

Alan Mur danas priprema strip-seriju od 12 epizoda o H.P. Lavkraftu i završava svoj roman „Jerusalim" koji će imati „više od šeststo hiljada reči, više nego Biblija". Na početku razgovora, rekao nam je nešto više o novim izdanjima.

Moja nova knjiga „Jerusalim" biće klasifikovana kao naučna fikcija, jer iznosim tvrdnju da živimo u svetu sa najmanje četiri dimenzije. Polazeći odatle, stižem do barokne fantazije koja uključuje i anđele i demone. Cela knjiga se zasniva na pretpostavci, koja je implicitna u radu većine modernih fizičara još od Ajnštajna, da mi nastanjujemo univerzum koji ima najmanje četiri dimenzije. Postoje tri dimenzije kojih smo kovencionalno svesni, i četvrta, koja je takođe prostorna, ali je mi shvatamo kao protok vremena. Mislim da je naše celokupno postojanje, u najmanju ruku četvorodimenzionalno čvrsto telo, u kome vreme ne prolazi, gde je zaustavljen svaki trenutak našeg postojanja i u kome ćemo postojati, zauvek nepromenljivo, unutar tog ogromnog, čvrstog tela svemirskog vremena. Zbog toga je prolaznost vremena iluzija koja je samo nama vidiljiva tokom našeg prolaza kroz ovo veliko, čvrsto telo, uz osu koju shvatamo kao vremensku.

Gde se tu uklapa ljudska svest? Da li je ona nekako odvojena?

Ako je vreme iluzija, onda su i svaki pokret i promena iluzija. Jedina stvar koja nama daje tu iluziju, jeste činjenica da se naša svest kreće kroz ovu masu duž vremenske ose. Ako to zamislite kao celuloidnu traku, svaka od tih pojedinačnih ćelija je nepokretna. Iako svaka predstavlja pokret, one se ne menjaju, one nigde ne idu. Međutim, kako projektorski snop naše svetlosti pređe preko njih, to daje iluziju pokreta, narativa, uzroka, posledica i okolnosti.

Možemo li da promenimo otvor tog projektora preko raznih procesa oblikovanja svesti?

Naš konvencionalan pogled na realnost jedan je od mnogih. Manje-više je činjenica da je naš celokupan univerzum mentalna konstrukcija. Mi se ne bavimo stvarnošću direktno. Jednostavno, stvaramo sliku realnosti od onoga što se dešava u našim retinama, bubnim opnama i nervnim završecima. Mi poimamo našu sopstvenu percepciju koja je za nas čitav univerzum. Iskreno, verujem da je magija voljni pokušaj da promenimo tu percepciju.

Da li u knjizi ima ljubavnih scena?

Ima, i to dve ljubavne scene između ljudi koji su se našli u istoj psihijatrijskoj ustanovi u različitim epohama, između Lučije, kćerke Džejmsa Džojsa, i pesnika Džona Klera, kao spoj romantične pastoralne poezije i modernizma. U drugoj sceni je takođe Lučija Džojs, sada sa Dasti Springfild. Svi oni bili su u istoj psihijatrijskoj klinici. Zaista se zabavljam, ova druga veza predstavlja odnos između modernizma i pop kulture, i zaista imam dobar izgovor za ove ljubavne scene.

Jeste li pomišljali da „Jerusalim" bude strip?

Ne, nikada. Kada sam započeo roman - to je bilo negde 2006. godine - imao sam veoma nasilan rastanak sa DC, zbog onog što su dopustili da se uradi sa filmom „V kao Vendeta". Dobro sam se osećao kada sam tim ljudima konačno rekao ‒ „Neću više da radim za vas". Ubuduće neću više da imam posla sa industrijom stripa više nego što je potrebno. Odluka da radim „Jerusalim" je umnogome bila moj otklon od stripa. Pokušavam da uradim nešto što je veoma daleko od konvencionalnog narativa. Radi se o čudnoj zverci. Mnogi delovi knjige su brutalni socijalno-realistički roman koji gleda na naše osiromašeno okruženje i na ljude koji tu prolaze tokom godina, a postoje i poglavlja o duhovima, vilama, anđelima i svim mogućim fantazmogoričnim stvorenjima.

Da li volite nauku?

Veoma. Po mom sudu, između nauke i magije postoji mala razlika, a mnoga zajednička polja. Pre dvesta ili trista godina nauka se gotovo nije razlikovala od magije. Setimo se Isaka Njutna, on je bio alhemičar. Otkrio je indigo boju, posmatrajući prolazak svetlosti kroz staklenu prizmu. Začuđen i zadivljen, otkrio je da se beli svetlosni zrak razlaže na trake duginih boja, kojih je bilo sedam, a iza broja sedam krije se mnogo toga.
Dakle, umetnost, magija i sve stvari koje se prepliću, deo su svesnog iskustva... Smatram da nije u redu da svi budu okupljeni oko jednog načina mišljenja. Srećan sam kada ljudi misle na drugi način. Moj jedini problem sa naukom je onda kada ona postane dogma na način na koji to religija čini. Inače je obožavam.

Šta je psihogeografija, na kojoj se temelje i vaši stripovi?

Psihogeografija predstavlja postavku mesta koja je više od geografske lokacije, ili cigle i temelja, i ima veze sa svim našim asocijacijama na to mesto, sa istorijom, i nacionalnom i ličnom. Na koji način su ta mesta za nas značajna, šta čini identitet tog mesta. Najpre bih organizovao nekoliko svojih rituala u specifičnim delovima Londona. Ako se, na primer, radi u kvartu Hajberi, istraživao bih kakvi su podzemni izvori vode; recimo, na tom mestu protiče Hekni Bruk, podzemna reka, sa dva kraka. Otkrio sam da su se tu na jednom uzvišenju rodili sijamski blizanci Čeng i Eng. Kasnije, tokom istorije, pojavilo se još nekoliko čudnih blizanaca u tom delu grada. Takođe, na kraju Holovej rouda, 60-ih godina, gangster Džek Hakman napao je umetnicu Doroti Skvoz. Zatim su Hakmana ubila čuvena braća blizanci Ron i Redži Krej... To je, u stvari, poetska rezonanca tog dela Londona. Reč je o istraživanju mesta na raznim nivoima, i mitskom i istorijskom, sve do današnjeg dana.

rts.rs