|
Darko Bajić, umetnički direktor festivala filmske režije, govori za "Novosti" o kinematografiji, srpskom filmu...
Deseti, jubilarni Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE), od 19. do 23. septembra okupiće neke od najvažnijih autora i predstavnika nekadašnje jugoslovenske kinematografije - od Emira Kusturice, kome će svečano biti uručena nagrada "Živojin Žika Pavlović" za afirmaciju srpskog filma u svetu, do Karpa Godine, Ademira Kenovića, Gorana Markovića, Branka Đurića...
Pored umetnika koji su obeležili najslavniji period ovdašnjeg filma, festival će, kao i prethodnih godina, promovisati i nove, darovite generacije stvaralaca iz Srbije i regiona, koje danas hvataju pozicije u kinematografijama svojih država, ali i u evropskoj kinematografiji.
- LIFFE se tokom protekle decenije dokazao ne samo kao festival jedinstvenog koncepta - reditelja eks-Jugoslavije, nego i kao najozbiljnije mesto saradnje filmskih radnika, razmene ideja i unapređenja filmske umetnosti - kaže reditelj Darko Bajić, koji kao umetnički direktor vodi ovaj festival već osam godina. - Gotovo da ne postoji veliki filmski autor sa ovog prostora koji do sada nije došao da se pokloni leskovačkoj publici - od Rajka Grlića, Slobodana Šijana, Lordana Zafranovića, Srđana Karanovića, Ljubiše Samardžića, Vinka Brešana, do Nenada Dizdarevića, Jana Cvitkoviča, Mihe Hočevara, Pjera Žalice, Lazara Ristovskog, Slavka Štimca...
Šta je ono što čini suštinu vašeg festivalskog koncepta?
- Mislim da je i za kvalitet nove produkcije i za snimanje novih filmova izuzetno važno da iskoristimo mnogo veće regionalno tržište, a ne da budemo zatvoreni u našim malim, nacionalnim okvirima. Stvaralaštvo i iskustvo bivše jugoslovenske kulture je izuzetno značajno, ali i inspirativno. Upravo zbog toga ovaj festival ima misiju koja nije sentimentalne prirode, već se oslanja na veliko iskustvo, kvalitetnu konkurenciju i međusobnu kreativnu saradnju. Već decenijama naše kinematografije se inspirišu različitim mentalitetima, kulturama, ali i sličnim iskustvima. Tako su autori stvarali dela univerzalnog filmskog jezika. To je bio jedan od razloga uspeha našeg filma, što osećaju gledaoci sa ovih prostora, i zato i pokazuju veliko interesovanje za ovakve festivale. LIFFE je, uz Pulu, FEST, Festival autorskog filma i, donekle, sarajevski i hercegnovski festival, postao glavni promoter filmova koji gledaocima nedostaju.
Zanimljivo je da ovih decenija koje su nam "jeli" i još uvek nam "jedu" razni "skakavci", filmski radnici iz nekadašnje Jugoslavije nisu odustajali od saradnje. Da li je to "eksces"?
- Od početka nastanka ovog festivala, iz raznih krajeva regiona postavljano mi je pitanje da li je on sentimentalni odnos prema nekadašnjim vremenima ili je neko novo "bratstvo i jedinstvo", neka nova "filmska Jugoslavija". I uvek sam odgovarao: LIFFE je ljubav prema filmskoj umetnosti i pokretnim slikama. Moć filma je u rukama kreativnih umetnika. Oni dobro znaju da ona leži, pre svega, u njegovom univerzalnom jeziku komunukacije s različitim kulturnim sredinama. Filmski radnici s prostora bivše Jugoslavije nikada nisu prestali da sarađuju, pa ni u onim tragičnim, ratnim vremenima. To je, po meni, razumljivo - pre svega zbog iskustva zajedničkog života i kinematografije u kojoj je reditelj birao autore, glumce, saradnike, razmišljajući o delu a ne o državnim granicama. One republike koje su nekada postojale u Jugoslaviji, i sada se nalaze na istom mestu. One države što su bile u Evropi, i sad su tamo. Svečano se proglašavaju izlasci i ulasci iz federacija i unija, ali ono što je večno, to je evropska kultura, sačinjena od različitosti, koja stvara univerzalnu i jedinstvenu baštinu.
Poslednjih godina gotovo da nema čisto srpskog, hrvatskog ili bosanskog filma, uglavnom se rade regionalne koprodukcije. Da li je to nasleđe nekadašnjeg kulturnog modela, a ne samo pitanje novca?
- Kinematografija je na ovim prostorima oduvek bila vitalna i imala je integritet. Uvek smo imali reditelje, glumce, scenariste, snimatelje iz različitih sredina koji su sarađivali, a i danas sarađuju iz svojih regionalnih država. Suština priče je što je prostor nekadašnje velike Jugoslavije, po meni, bio preteča Evropske unije, a danas ta Evropa nas želi da uči saradnji bez granica, kao da mi ne znamo šta to znači. Postoji nešto što stalno govorim - ne možemo sada da kažemo da smo samo mi osvajali svetsko prvenstva u košarci, osvajali su ga svi, Slovenci, Bosanci, Hrvati, Srbi koji su igrali u toj jugoslovenskoj reprezentaciji. To su naše zajedničke medalje, i deo su naše istorije, voleli mi nju ili ne. Mislim da je iskustvo Jugoslavije dragoceno, i da ne zavisi od našeg ličnog ili nacionalnog afiniteta. Bilo bi logično da sve ono što je davalo pozitivne rezultate iskoristimo. A možemo se ponašati kao da ništa nije postojalo, samo zato što te države više nema, i da mislimo da sada živimo u boljim društvima i državama.
Da li smatrate da današnja Evropa ima šta i od nas da nauči?
- Evropa danas insistira na evropskom modelu međunarodnih filmskih koprodukcija. A mi smo živeli u zemlji u kojoj se saradnja nije smatrala obavezom već prirodnim zajedništvom u stvaranju umetničkog dela. Na našim razlikama stvorili smo bogastvo i specifičnost kinematografije koja dolazi sa ovih prostora. Poštovanje različitosti. Možda je Evropa to naučila, a da li smo i mi? Ili je možda obrnuto.
Koliko vam imponuje što su u protekloj deceniji na LIFFE rado dolazili vodeći reditelji i starije i nove generacije, od "Triglava do Đevđelije"?
- Kada vidim da ih je do sada bilo pedesetak, da smo se svi međusobno družili, da su se na ovom festivalu mnogi prvi put i lično upoznali, zaista mi imponuje. Ne samo kao čoveku koji ih je pozvao, nego mi se čini da se iz tih razgovora, razmene ideja i druženja upravo ovaj model filmske umetnosti bez granica pokazao i kao najbolji, i kao jedini moguć. U vreme kada je u državnim budžetima sve manje para i za kulturu i za film, ne preostaje nam ništa drugo nego da saradnjom i koprodukcijama sami spasavamo svoje kinematografije i svoje profesije.
KO JE AUTOR FILMA
Na jubilarnom festivalu najavljena je i velika regionalna konferencija o pitanju autorstva u filmu. Šta to, zapravo, znači?
- Problem je u tome što se danas razni stvaraoci predstavljaju i kao autori filma. A autor filma je reditelj. Autor scenarija je scenarist, autor muzike je kompozitor, autor slike je direktor fotografije. Jednostavno. Ako je neko koautor filma, logično bi bilo da onda sedi u istoj rediteljskoj stolici sa režiserom, od ideje do postprodukcije. Ako prođe sav taj put, onda jeste koautor.
ĆASKANjE SA ZVUKOM I SLIKOM
Često se čuju ocene da slavu i prestiž nekadašnjeg jugoslovenskog filma nove generacije reditelja sa ovog prostora ipak ne dosežu. Šta je sve razlog za to?
-Negde između filmskog iskustva i moderne digitalne tehnologije. Između kinematografije i audiovizuelne umetnosti (deletnosti). Nespremni smo dočekali i dopustili da se stogodišnje iskustvo u stvaranju filmskog jezika i njegove zakonitosti utope u širu delatnost. U onu koja podrazumeva sva dela koja se "čuju i vide", često bez obaveza da poštuju zakone filmskog jezika. Stiče se utisak da je tako profesionalno bavljenje kinematografijom pretvoreno u neobavezno ćaskanje sa zvukom i slikom. Filmovi su kao staro vino, ali nemojte zaboraviti kakav je ukus mladog vina "božolea".
novosti.rs
Svetske zvezde u programu Beogradskog džez festivala
Kineski kulturni centar u Beogradu – prvi na Balkanu
Počeo 84. Vukov sabor: Slava velikanu i učitelju Stefanu
Preminuo Ljubiša Samardžić
„Evropski Oskar”: Spotiče nas 7.200 evra godišnje
Počela javna rasprava o Strategiji razvoja kulture
Herojska generacija u filmu "Zaspanka za vojnike"
Glogovcu gran pri "Naisa"
Filmski centar: Optužuju nas bez pokrića
Samo tri domaća filma prijavljena za nagradu Oskar 2017
Bjelogrlić: Nije sjajno kada imate bolju prošlost nego sadašnjost
|
