|
Sve je postalo velika improvizacija
izvor: evn foto: vn 19.12.2015.
Sa upravo završenog konkursa Filmskog centra Srbije za sufinansiranje proizvodnje filmova, koji se "žanrovski" i ovog puta pokazao kao drama sa "pevanjem i plakanjem", ipak je stiglo jedno važno pitanje - šta danas fali srpskoj kinematografiji?
Naime, reditelj Predrag Gaga Antonijević, koji je predsedavao konkursnoj komisiji, izneo je konstataciju da je scenario danas verovatno najveći problem srpskog filma i njegova najtanja "karika".
- Ta konstatacija je tačna, ali nikoga neće opametiti - kaže Dušan Kovačević, scenarista naših kultnih filmova. - Početak svih poslova u filmu je dobra priča, bar za mene. Kad sam bio student na akademiji i kada je scenario predavao čuveni Ratko Đurović, bila je priča o tome da se film zasniva na dobrom scenariju, i da je scenario, simbolično rečeno, kao građa. Ne možete sagraditi kuću od iverice, ili da napravite nešto dobro na lošoj priči. Ono što je apsurdno u svemu tome jeste da je scenario u lancu koštanja, pošto je film skup posao, najjeftiniji, iako je on "pogonsko gorivo". Vi danas ulažete u film šest ili sedam stotina hiljada evra, a hoćete da uštedite na scenariju i da ne platite ništa. Pritom, koliko se samo u montaži baci skupog materijala jer se scenaristički kasnije ustanovilo da je višak.
Kovačević podseća da je nekada bilo pravilo da scenarist filma ima i dramaturga.
- Ako hoćete da vidite kako izgleda jedan dobar američki film, pogledajte koliko je ljudi vezano za scenario, i koliko njih radi na tome da ta priča bude dobra. Ali pošto je kod nas sve prešlo u veliku improvizaciju, i svako ko zna da napiše trideset slova piše sve što mu padne na pamet, on kad ima vremena sedne pa napiše i scenario. Producenti danas uglavnom rade sve - pišu scenarije, glume, režiraju. I onda su nam filmovi takvi kakvi jesu. Kad bih govorio cinično, ta situacija meni čak i odgovara. Jer, prošlo je trideset i nešto godina od filmova koje sam napravio, oni se i dan-danas gledaju, a ovo što se poslednjih godina snima niko ne gleda. Bojim se da to ima veze sa scenariom.
Kako ističe Kovačević, scenaristi su, zapravo, poniženi.
- Dobri pisci priča ne postoje, mi više nemamo profesionalne scenariste. Poslednji u toj generaciji ljudi koji su se ceo život bavili pisanjem filmskih i televizijskih priča je Gordan Mihić, ja sam pre svega dramski pisac. Tih ljudi u profesionalnom smislu više nema, jer finansijski ne mogu da prežive. Zato imamo toliko amaterizma, i zato je osnovni problem srpskog filma loša priča. Naravno, od dobrog scenarija, ako nema sreće, može da ispadne i prosečan film, film koji nije sjajan, jer ne može baš sve da se uništi. Ali, od lošeg scenarija obavezno ispadne loš film - kaže Dušan Kovačević.
BEZ ŠANSI
Kako ističe Filip David, dobar scenario zavisi od mnogo stvari. - Jedna od njih je i da li finansijska situacija to može da dozvoli. Danas, kada je gotovo nemoguće praviti bilo kakav film, scenario postaje još veći problem.
Daju se neke male pare na konkursu FCS za razvoj scenarija, koje su gotovo zanemarljive, a šta učiniti kada se za čitavu kulturu izdvaja sve manji i manji budžet.
Danas je jedna generacija naših značajnih reditelja napustila profesiju jer ne može da se izbori sa okolnostima. Isto je i sa novom generacijom - žao mi je što ni mladi ljudi nemaju prostora da se pokažu.
Više ne postoji ni televizijska drama koja je mladim rediteljima nekada bila ulaz za film, pa oni koje malo posluži sreća prvi film snime u tridesetoj godini.
RADIONICE I MASTER KLASOVI
Po rečima direktora FCS Bobana Jevtića, za sledeću godinu planirano je mnoštvo radionica i master klasova domaćih i međunarodnih stručnjaka koji će pomoći našim stvaraocima u pripremama i realizaciji projekata.
- Radionice bi pokrivale široki spektar - od pičovanja, preko formiranja budžeta, pa sve do rada na scenariju. Ideja je da naši stvaraoci koji su prošli međunarodne obuke, ili koji su imali iskustva na ovom planu, budu angažovani da to svoje iskustvo prenesu mlađim generacijama. FCS priprema strategiju koja bi osmislila sistemsku bazu za razvoj domaćeg audio-vizuelnog sektora gde je edukacija, po samoj prirodi stvari, jedan od stubova takvih projekcija.
|
