„Slikarstvo je u stvari priča o svetlosti. Svetlo je jedino remek-delo. Ono je organsko, kao temperatura koja se razvila toliko da je neophodna. Dnevno svetlo je permanentno pozorište: promenljivo, kratkotrajno, nestalno, trenutno... Može se reći da svetlost cveta i vene, i cveta i vene, to je njen ritam.
Svetlost se upila u mene i izlila se na sliku. Ja sam jednostavno slikar svetlosti. To je permanentna saradnja, saučesništvo iz davnina, život, jednom rečju.
Svetlost u slikarstvu je važna kao reč u poeziji... Ja sam svoje slikarstvo pomešao sa životom, ono mi je važnije od života, a poezija u slikarstvu je važnija od slikarstva...“, delić je ispovesti Miodraga - Dada Đurića, umetnika koji je bio nadaren do genijalnosti, kako su o njemu govorili francuski i svetski likovni kritičari i galeristi.
Decenije slikarstva i intime jednog od najvećih savremenih stvaralaca, usamljenika koji nije voleo javnost, sakupljene u jedinstvenoj knjizi „Razgovori sa Dadom Đurićem“ novinarke Branke Bogavac, predstavljene su našoj publici u Domu Vojske Srbije.
Pored mnogobrojnih intervjua koje je autorka koja živi i radi u Parizu (nedavno je dobila najveću nagradu Francuskog ministarstva kulture, „Orden viteza umetnosti i kulture“), objavljivala tokom više od 40 godina druženja i bliskog prijateljstva sa
Dadom, tu su i autorski prilozi francuskih intelektualaca, pa ova svojevrsna monografija tako postaje i „vodič“ kroz fascinantna dela i privatni život umetnika o kome su pisali i čuveni pesnici, pisci, književni teoretičari, pozorišni reditelji, glumci, muzičari...
Ovo svedočanstvo o Dadu Đuriću počinje od Dadovog rođenja na Cetinju 1933, studija na Likovnoj akademiji u Beogradu, odlasku u Pariz 1956. iz Beograda, uz pomoć Marka Čelebonovića, prvih izložbi, svetskog uspeha, do smrti u Pontuazu 2011, sahrane na Košćele pored Rijeke Crnojevića, omaža koji mu je nakon smrti priredio Muzej moderne umetnosti Bobur...
Na oko 300 stranica, uz reprodukcije Dadovih slika, mnogobrojne fotografije od kojih su mnoge sada prvi put predstavljene javnosti, otvara se enigma velikana koji je smatrao da je slikarstvo sinteza, i da treba da bude poezija, filozofija, teologija, anatomija, urbanizam, jednom rečju, etika.
„Za mene je san delić stvarnosti, a ideja slikarstva je da bude dugački san. Pravi, istinski san. Zato nema vrha u slikarstvu, i zato je za mene slikarstvo oblik pobune...“
Dado je govorio da ga zanima samo emocija, osećanje, senzualnost, jer je to lepota, a da je ružnoća mediokritetstvo:
„Stvari na koje se ljudi najlakše navikavaju je mediokritetstvo. Sam glagol navići se je sumnjiv. Na kraju, čovek se navikne na sve, zato ja bežim, sklanjam se od sveta, i trudim se da stalno budem okružen lepotom..“
Knjigu „Razgovori sa Dadom Đurićem“ potpisuju Narodni muzej Crne Gore, profesor Pavle Pejović, koji je i urednik, i dizajner Branka Vujović.
SUROVA ZEMLjA
„Moje jedino bogatstvo jeste što sam rođen u Crnoj Gori, na toj zemlji koja je surova, planinska, koja daje utisak da su nebo i zvezde bliži, pa ta samoća čini da ljudi više razmišljaju, da postavljaju pitanja. Kad sam se rodio, rodio sam se među ovcama, među životinjama, među ljudima tog kraja. Neka bogatstva sam kasnije stekao, ali ne volim da govorim o sebi. Ja se brinem o mojoj deci, o mojim slikama. Ja mislim da čovek koji priča o sebi, samo priča neke priče. Čovek može da priča o sebi kad umire, onda ima nešto da kaže, neki moralni testament da učini...“
GORD I SAM
Vasko Popa je 1969. napisao pesmu posvećenu Dadu Đuriću, a o njemu su pisali i Bora Ćosić, Leonid Šejka, Milo Pavlović, Dejan Ćorić, Dragan Jovanović, Miodrag Protić, Predrag Golubović, Olga Perović... Pored njihovih tekstova, u knjizi Branke Bogavac su i zapisi francuskih pesnika i intelektualaca (Alena Boskea, Anrija Mišoa, Gaetana Pikona, Fransoaz Šoe, Majkla Pepijata...) koji svedoče da je na francuskom umetničkom prostoru ime Dada Đurića zvučalo kao zlatni novčić, i kao legenda o velikanu koji je gord i sam.
